Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

130

XI. седница 15. фебруара 1921.године

официра Бранковића и Хероја, створила је једну мвђусобну мржњу, свађу каква никада није била међу политичким странкама у краљевини Србији. Шта је влада радила? Она је пустила да иде како иде. Благодарећи патриотизму, на првоме месту 'онима који су били у земљи остали, који су хладно трпели све увреде, све клевете, дошло се до измирења између оних који су били на фронту,' оних који су били код куће и оних који су били у ропству. Резултат тога измирења је патриотизам и тражња да се дело народног уједињења крунише Уставом. Због тога се осећала код свих политичких странака заступљених овде тежња да се што пре дофе до Устава. Господин д-р Сима Марковић je казао да је основна политика владина сила у почетку форсирано централистичко уређење. Ja hy бити слободан ■да то корегујем. Основна политика владина била је нерад и оклевање. Да је влада после првога децембра 1918. године озбиљно радила давно би се дошло до Устава и сређених прилика са мање посла, са мање штете и губитака за државне и народне интересе. Има питања, која су ти догађаји, код нас унутра, повукли за собом и која стоје на решење. Ја ћу их додирнути само летимично господо, а то је да су несрећни српски официри погрешком неком после издржане борбе судски осуђени и налазе се у тамницама, а њихове породице пропадају. Правда тражи да се ти људи помилују, јер су послужили у своје време отаџбини и да им се опрости оно, што су погрешили. Тако исто да се стане на пут даљим оптуживањима и клеветама за § 85. и шта ти ја знам јер то не води циљу, већ води још разривености и несређености у нашој земљи унутра. У колико je код нас у Србији било те иесређености у толико је’ било и у овим крајевима пречанским. Тамо je настала борба између политичких странака с једне странс и с друге хрватско-српске коалиције се о патент патриотизма. Ја мислим да сви греше и ту’ није требало ни речи да падне овде о тим питањима," пошто се зна, да су се апсолутно сви борили кблИко је ко могао и умео, да се народ уједини, што- је доказ да су све политичке партије 'учествовале у томе делу народном. Не треба сад • окривљавати никога, да је мање учевствовао и хвалисати и истицати себе, да је он нешто више постигао и урадио -за народно уједињење. Треба прећи преко тога и предати забораву и историји. Постбји још једно истакнуто питање, које се односи на нашу браћу- Хрвате, а то је хегбминија српска. Ја сам мислио откуда то потиче и по моме Мишљењу има један основ зашто су се препали Хрвати, na се боје хегемоније српске. Тај основ налази се у њиховој плашњи, што смо ми Срби у огромној већини потрчали њима у њихова наручја и тражили заједницу са њима, а учинили смо то /само зато, што смо толико препатили и претрпели и у прошлости пре рата, а нарочито за време рата, -кад je туфин беснио овде. To исто потврђује и г. др. Дулибић. Он је казао, да је једна порука од народа да се овде што пре начини што јача држава, и то од онога народа, који је био окупиран од италијанских власти. Они људи који су били под италијанском окупацијом, узели су страх тај исти страх ■ који имамо ми сви Срби, колико нас је и зато траже Хрвате, који нису имали тај страх, своме славном војсковођи Боројевићу, који je примио битку на Сочи и није пустио, да Италијани прегазе Хрватску, а да је пустио не би данас било размирица. Нећемо ми хегемонију, и шта можемо

начинити још ca хегемонијом, можемо начинити од Хрвата Србина, па опет Словена, као што Вук каже: „Оает то само мало друкчије". 0 томе се нигде не говори нити нам то пада на памет и тај страх Хрвата према томе треба да отпадне. Ja ћу казати Joni нешто поводом централизације. Морам да признам, да сам читајући нсвине и слушајући од својих политичких пријатеља какомихоћемо централизацију и помишљаЈући на оно што сам ja запамтио од покојног чича Николе Христића и Владана Ђорђевића, мислио да ће доћи један господин и да ће онда бити и хапшења и гоњења политичког и партиског,- Због тога сам се ја носио мишљу да настанем пошто пото да се затвори и хапсане поправе, да ми то буде прва брига. Међутим, кад сам дошао овде, ја сам увидео сасвим друга расположења. Виаео сам на пример из говора г. д-р Boje Маринковића, да то није тако страшна. ствар, да ми хоћемо једну државу, да хоћемо да државна власт буде оличена у једном законодавном телу и тако уређена, како би могла да егзистира и унутра и споља. Г. Љуба Јовановић je рекао, да ми нисмо овдедошлп да радимо за наше будуће мандате, него само оно што нам разум. и патриотизам налажу. То је тачно речено и ја се цотпуно слажем с тим, али морам да додам, да сам ја према ономе што ми је г. Љуба Јовановић као министар учинио, пре ратова преко своје полиције мислио, да никад иећу пристати на нешто што тај човек проговори. Међутим, садвидим, да то може бити да човек пристане и на оно што он каже. Тако исто ja мислим, кад би г. Радић дошао овде, да би нашао много штошта од опога што хоће г. Светозар Прибићевић, на шта може да пристане. Овде je било говора и о декларацији Пашић-Трумбић па Крфу, и ја са задовољством изјављујем, да је тумачење г. Маринковића потпуно тачно и исправно. Ја сам био у ропству. Кад се чуло за ту декларацију одмах се je нзмеђу нас и Црногораца, који су били самном заједно у логору, повела реч за заједничку државу, и одмах је почео један дуг и широк рад, у коме је и моје име уплетено, и због тога ја прелазим преко тога рада. Али ствар се завршила с тиме, што сам ја као бунтовник допао ратног суда у Пожуну 1917. године. Кад caiw у почетку. 1918. године био ослобођен, рад се опет наставио. Понављам, што се тиче рада у логору, ја преко њега прелазим. Али у Пешти су се скупили младићи од сва три братства нашега народа и образовали један тајни клуб, у коме је било преко 500 њих. Било је и Словенаца и Хрвата и Војвођана Срба и Срба из Србије заробљеника, који су били на раду и највише студената. Taj клуб младића донео је одлуку на основу крфске декларације, да се бори за слободу и уједињење отаџбине. Код њих je био пречишћен појам о држави. Једнога дана дође један студент у Болдогасоњ у логор и рече ми каква је њихова организација, и какве намере имају они са студентима у Бечу, Осјеку и Загребу, онако како млади људи могу нешто да замисле Саслушавши га, ја сам видео, да би они грдно насели и изгинули, ако би опште тако ттогод предузели, и онда сам им дао ■други савет, да поделе своје улоге, да почну да ла■ сиају сујети Маџара и оних који су на власти, да праве познанства са радничком класом и радници и војници да изврше те њихове намере, а они да користе прилику забуне њихове и да беже и отиду у Војводину и Хрватску и тамо заведу ред и поредак. То исто да јаве студентима у Бечу, Осијеку и Заѓребу и свима заробљеничким логорЈша. Што је даље учињено незнам, само знам да су се српски