Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

141

није приступачна социјалистичком мишљењу. А ми не верујемо, да се може која год социјална форма наlМетнути земљи, да се може увести силом. Најпосле може се увађати силом, али је питање, да ли се онда силол! уведена форма може и подржавати. Ја неверујем да се може. (Чује се: Може) Ја не знал! да ли је то добар знак, и не знам, дали бисмо се сложили са Министром за Конституанту, ако бисмр имали прилике да уђемо дубоко у детаље тога питања, јер није напокон данашња Русија једина, која је покушала да више мање силом провађа неке идеје и идеале. Ми смо тога имали пре давно пре у буржоаском друштву. Тамо је најпре било бајунета, и канона, и затвора, и вешала, и врага, и сотоне. Тамо је било агента провоцатеура. Та ниједна радикална организација није се могла одбранити да не долази полицијски конфедент и т. д. ii ако једна револуционарна органнзација није хтела да буде довољно радикална, онда су сами конфиденти стварали тај радикилизам, који је требао влади да би нашла излике за своје поступке. Али без обзира на свето, ја не верујем, јер нисам утописта, да се може стварати једна социјална зграда у облацима, па била и најискренија и најкраснија, и најидеалнија, па да не може онда једноставно пренети јединство на туђу земљу. (Чује се: Уто нико не верује, него према нашим приликама.) Изволите се, господо, посвађати међу собом, то мене не тангира. Ја говорим о становишту на коме стоји мој клуб. Ми социјалисте нисмо утописте. (Сима Марковић ; Ми, комунисте, још мање.) Ми верујемо, да се све у социјалном животу, па следствено и у политичком животу догафа по сталним узроцима. (Чује се: Тако je) И зато и верујем, господо, да је овај капиталистички поредак, кога ви подражавате нестао, или да he минути једнако као што је свака социјална форма била подесна само за неко време, тако и капитализам не може веровати да је вечит, ма да је иза њега много и бранмјалне силе и друге силе, које га још подржавају и ма да имају и много људи, који држе, да се морао свет развијати све од незнам кога почетка од оног примарног доба, па до данас, али данас да је доспео до врхунца, и да нема никакве бивствене промене. Има их много који тако мисле. Јер да нам те дубоке вере у самом капиталистичом свету, не би могле бити толико жестоке опорне противу свега што иоле мирише по једној темељитој социјалној промени. Да не би биле те вере не би могао капитализам уступити онако као да je збиља убеђен да иза њега има нешто друго. Не ми знамо да тај капитализам настаје да он у велико постоји као такав ii да није био могућ ни један други друштвени поредак него капиталистички, имао је да обави своју функцију. Ја то радо признајем. Свакако је капиталистички систем у великим стварима био бољи од онога што је заменио, и човек који то разуме не може се поставити на страну оних који xohe решавати спољна пигања тим начином, данас из садашњости повуку у прошлост. Ја бих могао прстом показати на неке који xohe тако да решавају социјална питања (Један глас: Па покажите их) Па ето господа (показује на десно и лево), Аlолим Вас лепо колико смо пута чули како је црква решавала социјална питања, na дајте цркви то питање и оно he ra опет решити. Taj xpiiuihaHCKH социјализам је увек био већим делом такав. По неколико добрих људи који су дошли, као што сал! пре рекао, да је немоryhe да се може свет спасавати милосрђем, давањем милостиње и т. д. Капитализам је настао или моpahe ii да погине. И да нема на свету ни једног со-

цијалисте и ниједног комунисте, капитализам мора да пропане (Један глас: Шта he онда доћи) To je нарочитопитање. Мора поради тога, јер капитализам мора да изазове, да створи ону анаију која мора противу њега да се бори. То је једно али има још нештодруго. Капиталистичка еволуциа значи све већу концетрацију капитализма, значи име и све веће сједињавање власти и све мање и мањи број руку (Један глас: То je теорија.) Није то теорија, то није теорија. То можете да опазите како мале фабрике изрину мали обрт, како су мале фабрике морале подлећи великим фабрикама. Како је онда из много малих фабрика морала настати корпорација и труст и сви закони нису могли то да запрече. (Један глас: То је тачно) Та концетрација ако неби било противних струја које тај капитализам изазивају морала би одвести тако далеко да би цела продукција била сконцентрисана у тако мали број руку, да се те једноставно неби могле одржати и да би се морала кула превалити. Дакле о томе не може бити спора но је питање у томе што може да дофе иза капитализма. И онај, господо, који је проучавао економски развитак ii пређашње форме до капитализма и развитак у капитализму самом, тај, ако xohe бити објективан, мора признати, да je једина могућност, ако се развитак хотимице не сведе за неко време на странпутицу, једна социална организација, која може да преузме капиталистичко господарство у своје руке и да га адоптира у корист свију чланова човечанског друштва. (Гласе: То је комунизам!) Па, господо, ако се ради о тим последњим циљевима, онда се ваљда, са комунистима нећемо много свађати; али је питање о методама. Ја бих само желео, кад већ о томе говоримо, да би се разумело и то, да радничка класа не може победити, ако не буде велика ако не буде имала већине, и да he ту већину имати само онда, ако he знати сама у себи да буде толерантна. Значи за мене треба да постоји један циљ, који је знаност утврдила. (Глас: комунизам!) Па зовите то ви комунизмом; ја га зовем колективизмом • о томе се нећемо свафати. Да буду заједно она начела која су тесно везана овим циљем, али да не буде анатема и изкључивања и погрда итд. поради тога, јер неко има о мстоду своје мишљење, докдруги има друкчије мнење. Чим више нас буде, тим вишеће бити глава, тим више he бити и мисли, и она армија која треба да поруши капиталистички систем, може се саставити само онда и може бити caAio онда велика и јака, ако се буде толерирало да буде свака глава могла мислити на свој начин у свима оним стварима које нису безувјетно нужне да буду јединствене. (Ж. Милојковић: Ако се не иде у буржоаске владе!) Ја се не јагмим за тим да постанем министром. (Ж. Милојковић: Али ваши пријатељи.) Ја држим да у извесним случајевима ни то није тако страховит грех, из кога би могао настати какав пакао. (д-р Л. Марковић: Па и ви бисте, господо, комунисти хтели да постанете министри, разуме се не са нама. Ви бисте хтели да будете диктатори. Павле Павловић-. A шта je вам стало што ћемо ми бити диктатори? се о својој кожи!) Ja нисам дошао овде да се свађам, особито не да се свафам са господом комунистима, јер ма да имамо врло различита мишљења, ja мислим да he ипак доћи време када ћемо се по разним путевима ипак наћи на једном циљу, а особито кад имамо да се боримо против једне реакције, која је једнако опасно свакоме социјалном прогресу, ја држим, да није пожељно да се пружа слика узајамних нападаја у таквој доби. (Министар Припреме за Уставотворну