Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

144

XI. седница 15. фебруара 1921. године

су дужни изгајити омладину, не буду заборављени у томе нацрту. Ако пак држава узме школство у своје руке, онда држава да има дужност, да се побрине за оне, који имају да изгајају ту децу. Зато тражимо, да учитељи буду државни чиновници и да имају сва права као и остали чиновници, да буду заштићени у својим правима, са једнаким погодностима, којима се не налази само дужности, него и њихова права. Узгредице, да се дотакнем једнога питања, о коме се овде ништа иије говорило, а то је смртна казна. Ми у своме нацрту Устава тражимо, да се смртна казна аболира за све случајеве. Сва пракса доказује, да барбарство смртне казне нема ниједне добре последице. Она мисао, која је некада владала, да се смртном казном заплаше, одавно се показала кривом. Ја знам у некојим државама, у Америци, где је смртна казна аболирана, проценат крвавих злочина весма је пао, докле се иза сваке ексекуције умножавају крвави случајеви. То је као један још кинематограф. И онда како је било згодно речено, казна данас нема онога задатка, који је некад имала. Казна није само осетна, него казна треба да буде средство, којим се дотични болесник може опоравити и опет довести у друштво да буде користан члан. Господо, ако сте га једном упутили на вешала, онда не знам како ћете га поправити, а ако не мислите бар на ономе свету. Разуме се само по себи, да тражимо слободу стана без свих оних ограничења, да тражимо слубоду штампе, да тражимо слободу зборова и слободу удруживања без ограничења, која се имају очекивати ако се говори, да he бити та и та слобода у оквиру закона. Али, господо, као што сам казао, нама је најважнији део економски и социјални, јер морамо у томе бити начисто, не води политика економију, него политика следи економију n од трга како ће наша држава бити економски, социјално уређена, од тога he зависити питање, каква he - бити њена политика и у унутрашњем и вањском погледу. До сад је питање, какав циљ треба да има држава у томе правцу. Може ли бити задатак државе да штити онога који je јак, добро знајући, да je то могуће само на штету онога који је данас економски слаб. До данас све су државе тако поступале, све су државе класне, јер ми видимо да владају оне класе, које су се економски попеле на врхунац. Наше је мишљење, господо, да је држава организација једнога народа, не би смела да буде организација једне или друге класе, него да мора ићи затим, да у њеном оквиру класа нестане. (Мих. Аврамовић : То је пемогуће). Господо, то би било немогуће, али не би било путева, које можете јасно разабрати, који воде томе: У данашњем друштву мора бити класне борбе, и ту смо чули лепих речи, да елиминирамо, да не буде класне борбе. То је као кад бисте казали, да не треба да буде сунца и ноћи. Тамо, где класе постоје и где су интереси појединих класа у супротности, тамо.не може ништа друго бити, него борба. Класна борба постоји, али треба да радници не знају ништа о тој борби, па да капиталисти сами једнострано посматрају ту класну борбу. Желети је, господо, да се та класна борба укине, а она се може укинути једино тиме, ако се укину класе, a класе ће да се укину не ако ви поништите једнака политичка права, нег.о ако спроведете једнака права и у економији и у социјалном животу. Ја добро знам да то не иде преко ноћи и знам да то иде једино тако, ако се народ увери, да. је он збиља једна целина, не само целина о правди и патриотизму, него целина и у својим

интересима, па да се тако организује да буду народни интереси стално у првоме реду. То значи, ако народ сам преузме продукцију добара и дистрибуцију добара у своје руке. Ја не мислим на државни монопол; не мислим ја на тзв. државни социјализам; не мислим да је све решено тиме, ако држава узме толико и толико подузећа у своје руке, па то бирократски ради. То ми одавно знамо, да је државна управа у индустријским и прометним често врло лошија од других приватних предузећа и да бирократија не вреди много. Али ми држимо на томе. да таквим предузеРима треба да извладају они, који су њима интересирани, а то су они, који продуцирају и консумирају. Зато ми тражимо једну социјализацију у томе правцу, да држава добије додуше индустрију у своје руке као својину, али да je то једна правна корпорација, у којој ће проценти и консументи бити заступљени а и држава да има своје заступнике. Морални је то интерес, да се збиља ради и да се добро ради, али да се продуцира оно, ihto je општа и стварна потреба, а не само оно, ihto je за спекулацију. Онда je Morjrhe, да се постепено уреди једна држава, која је у економском погледу тако рекућ једна велика косГператива. 14 ако није могуће да се одмах данас тако поступи, ипак je могуће да се још данас даду радницима права. да нешто знаду у ономе предузећу у коме раде, да нису само слепи робови, него да и они добију поглед у томе како се продуцира како се набављају сировине, како се воде кљиге, дели профит и т. д, тј. да имају речи у тој управи. Може се поспешивати организација продуктивних задруга, консумних задруга; може се легистративно радити у томе, да се створи једпа свеза између продуктивних кооператива и консумних кооператива. Јер, господо, нико од нас не мисли на синдикализам у ономо смислу, да жељезничари добију жељезницу у евоје руке рудари рударска предузећа, металугирски радници металска предузећа и т. д. него ми сматрамо господо и тражимо, да се социјална питања имају решавати не у интересу само једне стране, него у интересу целога народа. Господо, кад ми говоримо о радиицима ту бп желио да се разумијемо. Радник није само оиај који има метлу у рукама и мете улице, радник није само onaj који с чекићем у руци ради, него је радник и сваки онај, који нешто продуцира, па ма се тај продукат и не видео. И лечник који лијечи човека продуцира љегово здравље и тај је радник; и уметник који је створио један тип, једну слику, којима се наслађују онда толике хиљаде и хиљаде људи и тај је радник: свако ко продуцира нешто, тај је радник. Али радник не може бити онај који си је набрао миљуне вели се поштено, Јер ако бисе ишло претраживати, увијек би се нашло да се поштеним начином никада не могу накупити милијуни. Ако он само може да с тим милијунима натера на тису!де и тисуће радника да за њега раде а он може уживати живот а да се ни најмање не такне рада, не можемо рећи за њега да је то радник. Вели се да он има капитал, али да он њега нема тај Ои капитал једнако био овде организован, цјелина, народ, могла би га куд и камо боље управљати него појединац. Има не само политичке монархије, има јако много економских индустријалних монархија које су једнако штетне колико и политичка, Ако треба политичке демократи je, та ће моћи егзистиратп где будо економска и индустријелна демократија. Мп вам предлажелш један нацрт устава, који ради у том правцу и којега ако вас је добра воља можете сви да прихватите. Имаде ту појединости о