Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

146

XI. седпица 15. фебруара 1921. године

диних партија, нарочито они, који су послати у овај Одбор, гласамо само на основу партиске дисциплине, већ да се види да гласамо зато, што тим гласањем остварујемо данас један део свога програма, један део својих политичких убеђења. To je оно што ja хоћу да кажем у своје име. Господо, почетак нашега рада у Одбору јепочетак рада на Уставу. Тај се почетак прилично дуго очекивао у нашој земљи. Природно је да смо одмах и на првом месту морали потражити генералне линије no којима ћемо израдити план за нашу државу, основне принципе који tie да буду темељ ове државе. Ова начелна дебата и јесте тражење тих генералних принципа. Ja као најмлађи узимам слободу да констатујем да та дебата није била ни тако строго начелна ни тако много доктринарна. То је тако и морало бити, а ја додајем да је добро, што је тако било. Господо, ми нисмо у оном положају у ком су били уставотворци после велике француске револуције; ми чак нисмо ни у оном, у коме су били наши уставотворци из 1888. године као што је поштовани госп. Аца Станојевић, који је и сада у нашој средини. Ми нисмо у положају, да имамо прво, с једне стране „табулу разу“, коју је створила револуција уништивши све што је дотле постојало, a с друге стране, један магазин готових, израђених, апсолутних теорија о држави, готових система, готових калупа, у које треба угурати друштво. Несуњива је ствар, да ми сада живимо, може се рећи, у времену једног доктринарног скептицизма: све су теорије на пракси испробане и оне су се све показале као више или мање добре и више или мање рђаве. Ja нећу заборавити Лењину и Троцком да су они и последњу теорију компромитовали на пракси у Русији. Оним доктринарима који би хтели да у марксизму вађу можда последње уточиште, одузета је на тај начин и та последња могућност. Господо, у овом вре/чену доктринарног скептицизма кад бисмо пошли рационалним путем, путем којим су ишли уставотворци после велике француске револуције и уставотворци у совјетској руској републици, ми бисмо пошли једним рђавим путем. Ми бисмо у темеље наше државе може бити узидали скептицизам. Али за нашу срећу у овоме моменту компромитованих политичких доктрина ми смо на другој страни нашли једног сигурнор вођу. Taj вофа то je један осећај. Ми нећемо можда у нашем Уставу остварити једну теорију, али iieMo сстварити један велики осећај осећај националног јединства. И, овај наш Устав неће се звати као бивши Устави Краљ. Србије, напредњачки од 1869., или радикалски од 1888. по називима партија, које су га правиле, већ fee се звати Устав Националног Уједињења. И ако би се хтео да нафе један критеријум, на основу кога би се имали да изврше компромиси, и споразуми, које ми толико желимо, и које је г. Настас Петровип у своме јутрошњем говору подвукао, то се тај критеријум може наћи само у овом осећају. Компромис треба и може да се изврши све дотле док се не доведе у питање национално јединство. Јер проблем, који ми имамо да решимо не састоји се у томе, како ћемо државу да конструишемо, него првенствено у томе како ћемо што јаче и што боље осигурати национално јединство. Само, господо, ја бих учинио једну неправду, ако бих казао да све партије заступљене у овој скупштини, и oboja одбору имају исто мишљење које сам ја мало пре исказао о политичком или доктринарном скептицизму, ја знам да постоји партија политичког догматизма. Таква једна - партија, то је партија комунистичка. Она има од ранијих времена

израђене системе. Она нма један државни калуп, у који Лењин угурава руско друштво. И све оно што не може да уђе у тај калуп, он сече: главу, ноге итд. тако како би цедо друштво могло да уђе у спремљени модел. Ja хоћу да говорим баш о тој политичкој концепцији комунистичкој. Само молим за допуштење да извршим једну раздеобу између кочунизма каквог смо ra ми знали до 1917. године и комунизма онаквог, какав се представља сад од стране политичких партија, које су пришле трећој интернационали: хоћу да кажем између марксизма и бољшевизма. Ми знамо стару дефиницију марксизма о уништењу приватне својине над средствима за про.изводњу и размену и колективизацији тих средстава за производњу и размену. Али ипак код марксизма има још нешто. To уништење приватне својине, има да дође као резултат једнога историјског развитка, као последица једне историјске нужности, има да дође пошто се остваре извесни објективчи услови међу којима je на првом месту онај, који je поменут; што веФа концентрација тих средстава за производњу у што мањи број руку и што веће стварање пролетаријата. Револуција ту игра спореднију улогу. Револуција ту игра улогу како je већ казано, лекара при порођају. Међутим, господо, оно што су Лењин и Троцки додали комунизму то je стављање револуције испред историјске нужности, то je форсирање историјске нужности путем револуције. Програм бољшевички, то није колективизам, то je револуционаризам. Ha томе се врше цепања у социјалистичкој партији у свима земљама. Ha томе она се поцепала у Француској; на томе се поцепала код нас. Taj систем, који се састоји у ономе што сам рекао, изглеаа и представља нам се као апсолутно тачан, и апсолутно добар. Мефутим приликом извофења тога система у Русији' ми смо констатовали г. Сима Марковић заједно с на.ча да се одустало од онога што je битно у бољшевичком програму. Кад се Лењин нашао пред стотином милиона рускбх сељака, који нису хтели да уступе својину над земљом он je тада ту приватну својину оставио недирнуту. Г. Марковић je чак додао, да бољшевици чекају једну етичку еволуцију руског сељака, који треба сам да дође до свести о потреби напуштања приватне својине. Предаа томе колоеалном опсртунизму Лењиновом, шта су ови наши ситни буржоаски опортунизми, које се нама толико пребацују? Ништа. Али друга тачка бољшевичког програма револуција, јесте оно што je битно код партија из Tpetie Интернационале. Како Ле се доћи до уређења једне државе, то je најважније овога момента. Ми смо били за националну револуцију! ми смо je нагласили: ми смо je казали: ми смо je извршили. Ви сте за социјалну револуцију. Нагласите je, кажите je, извршите je. Ви сте то свуда говорили и свуда писали, свуда проповедали. Међутим, ви то нисте казали у овој Скупштини. To je други опортунизам комунистичке партије у Југославији (Д-р Сима МарковтЉ : Дакле ми нисмо онда тако опасни, као што се о нами говори. Д-р ШуЈченковић после обзнане и у Скупштини.) Господо, нама се ипак тај систем совјетске Русије представља као неки идеал. Да би нашао додирну тачку са г. Лагињо.и, г. Марковић je казао да je то федералистички систем. Оно што тражи највише г. Лагиња, то je федерација. Г. Марковићу, допустите ми да вам изјавим ово: да Београд има у Југославији онај значај, који Москва има у Русији; да једна ма која централистичка партија има