Ратне успомене

Да је свакој муци свико, Само нема. нема чиме. = Гвоздено им срце смело, У гвозденим стрепи грудма, И гвожђе се смиловало, Како неби срце људма!>

=

Гвоздено их срце вуче, Преко река, преко мора, Тамо где се јунак туче, Посред оних српских гора. Е

Пребродише Море Црно, Не тонуше у пучини, Ни Турчин их није сврно, Влах се њима невешт чини, # Смето њима није нико, Бугарин их вољно трпи; До- Србије воз је стиго, Да како ће, како Срби2! - Та Србом су оне пошле, Српској муци пут им наго, До Србије сад су дошли, Благо њима, благо, благо! # Србија их сад већ има, Јунаку су ближе кући,

"Сад, још мало па ће њима,

Од милине, срце пући!