Ратник

СОЛУНСКИ ФРОНТ 37 •

масиви источно од линије Серез—Демир Хисар представљају јачу препреку и утврђивани су од стране Бугара по окупацији источне Македоније, у лето 1916. године. Овај део фронта нема великог значаја, јер наступање, било ка Пловдиву било ка Једрену, врло је тешко због непроходности Родопских планина и дужине комуникацијског правца.

На том,делу фронта могла би бити употребљена Грчка војска, која би имала општу мисију: да штити бок савезничких војсака, које би оперисале ка северу у правцу Софије и Скопља, а у исто време Грчка би војска имала овде да се бори за ослобођење своје сопствене територије, која је сада окупирана од Бугара.

Фронт између Струме и Вардара, који сада држе британске трупе, може бити подељен на два дела: на планинску греду Беласице, тешко пролазну и према којој нити је могуће развити велику војску, нити је снабдевати за операције вишега стила, и

На маневарски терен између Дојранског језера и Вардара, на коме су могућне операције са најјачим снагама и: преко целе године.

На фронт Дојранрско Језеро—Вардар изводе од Солуна две нормалне жељезничке линије и добри камионски путеви. Сем тога, он је близу солунске базе, јер је удаљен од ње свега око 60 км.

Тај део фронта најпогоднији је за офанзивне операције енглеских трупа. На њему се може развити велика снага пешадије и многобројнија артиљерија, а снабдевање муницијом и осталим потребама лако је и брзо.

Истина је, да је непријатељ овај део фронта добро утврдио и јако посео, ценећи правилно његов велики значај, али Енглеска војска, која броји више од 5 милиона људи, биће у стању да себи осигура бројну надмоћност, како у пешадији тако и у артилерији, само ако то буде хтела.

Јачина непријатељских утврђења није толика, да се не могу освојити, јер су у пролетњој офанзиви од ове године енглеске трупе успеле, да само са средњим калибрима којима сада располажу (150 мм) и са релативно слабом снагом пешадије освоје прве непријатељске положаје и то на најважнијем сектору. Што су морали напустити ове положаје, то није било због фортификацијске јачине непријатељске организације, већ због недовољне снаге у сопственој пешадији, која није могла протвивстати непријатељским контра-нападима. Значи, дакле, да је напад на овоме фронту потпуно могућан, само кад се уложи довољна снага у пешадији и артиљерији, а ако би се још довели и калибри већи од 150 мм, онда би победа била осигурана.