Ратник

252 | _____ РАТНИК

Ова теорија била му је инспирисана ратом 1812, у Русији, о којем сн даје онако сјајан опис, износећи како нападач олако упада у огромно царство Александра |, задобива победе једну за другом, али све једну од друге слабију, па постепено изнемогне ослабљен огромним даљинама, све већим тешкоћама снабдевања, отпором земљишта и становништва. Између Француза и Руса лагано се васпоставља равнотежа, и о јесени превага почиње прелазити на страну ових других. Зна се трагичан резултат.

Сумарно, Клаузевичева је идеја водиља, да је за слабијег противника корисније држати се у главном дефанзиве, избегавајући одлучну борбу, нарочито прерану. Повлачење ће му бити наметнуто, али оно мора да буде што лаганије и уз борбе, чарке, са офанзивним поступцима, да се непријатељ збуњује, омета, постепено исцрпљује. Па кад је овај изгубио материјалну надмоћ због физичких оскудица, и моралну због оперативних тешкоћа и губитака, онда је за браниоца дошао тренутак снажне контра-офанзиве. Ако томе додаје изненађење, онда излаже нападача наседању, које ће бити тим опасније, што је он удаљенији од своје базе и што је у почетку сањао 0 лакој победи.

Ова идеја водиља војног философа потврђена је и појавама нашега доба: манџурским ратом, Поћорековим примером, балканским ратовима и последњом балканском офанзивом. На западном фронту потврдила је то прва победа на Марни (1914) и, у опште, контра-офанзива савезника 1918.—

— Толико ова оцена. Додајмо из једне друге ове ставове:

Клаузевиц је био један од најжешћих противника Наполеонових ; један од оних ретких Пруса, који је одбио да служи своју земљу зато, што је она тада била тесно везана за судбину императорову. — Он је петнаест година радио на свом великом делу „О рату“ и није га потпуно довршио. Део, који је објављен, обрађује само Стратегију.

Од четири велика рата, у којима је Клаузевиц суделовао почетком Х1Х столећа, три су били дефанзивни за њега; од ових су два били потврдни за дефанзивно начело. Није дакле чудо, што је овај ратник, чија је философија створила школу, стао на страну дефанзиве, добро схваћене и смишљене; то му је после стално било пребацивано чак и у Немачкој. Међутим, како се лепо потврђује ово начело „преокрета снага“, кад се проучава победа на Марни (у септембру 1914.) и велика офанзива о јесени 1918!

У години 1914, као и у. 1812, видимо једну велику инвазију, у почетку срећну, како постепено слаби сопственим победама, како се тешкоће гомилају пред победиоцем, како тег