Ратник

2!% РАТник

ранији, да је пешадија најглавнији носилац борбе. Ако пемтадија није солидна, свако је техничко усавршавање и свака потпора помоћних родова узалудна. Ово је стара истина, која је у теорији позната свакоме, али у збиљи често не примењена,

Сматрало се увек; да је пешадија род оружја, којим свако може управљати и у коме свако може командовати. То је велика заблуда, пошто баш пешадија мора да има најинтензивније војничко васпитање и пошто је баш најтеже водити пешадијску јединицу, било због штрапаца,. које има да издржи, било због свог дејства у боју, које је излаже у офанзиви и дефанзиви много већим опасностима него сваки други род оружја. Она представља масу војске, она је прави народ под оружјем. Стога неће бити никад сувишно, ако се у организацији предвиђа све што је може учинити хомогеном, чврстом, добро васпитаном и обученом.

Овим захтевима противе се сви нарочити видови, као што су берсаљери, алпини велосипедисти, пошто одузимају пешадији најбоље елементе, тражећи нарочите способности физичке и по занимању. Стога само велике и јасне потребе службе могу бити узрок образовању нарочитих видова пешадије. На тај се начин избегава велика штета, која би се нанела целини, а губи само мала корист.

Ово је била и намера смањивању берсаљера. Предлог предвиђа само 4 пука, формирана у 2 бригаде. Опстанак овог вида пешадије, карактеристичног за италијанску војску, који се прославио у многим ратовима, доведен је у питање већ после рата 1866. год., кад је знатно повећан број батаљона. Ово је имало своје последице у погледу попуне: најбољим придружили су се добри и средњи. Нарочита особина овог вида, борба у развијеном строју, прешла је на целу пешадију. Између 1867 и 1880. год. употребљавани су берсаљери много у гоњењу разбојника. Доцније су образовани пукови, што није одговарало задатку берсаљера. У последње доба учињено је од надлежних веома мало, да се повећа њихова војничка вредност; на против, пошто се није много водило рачуна о попуни овог нарочитог вида пешадије, веома мало берсаљерских пукова разликовало се од пешадијских пукова сем једино оделом. У светскоме рату берсаљери су рђаво употребљени. Образована је једна берсаљерска дивизија од 4 пука, која је стављена у најнеповољније прилике. Успех није био задовољавајући. За време рата учињена је још једна друга грешка повећањем броја берсаљерских пукова на 2 и броја чета по батаљонима од 3 на 4. Тако су постале тешкоће око попуне овог вида несавладљиве. Успело се, да се осталим пуковима одузму људи високи по пропису за попуну берсаљера. Пукови су груписани у бригаде и ове употребљене као остале, а није се тражило ништа нарочито од њих.