Ратник

Г АРМИЈА НА СУВОБОРУ 55

Тих истих дана прибављају се на фронту Ш армије детаљни податци који су допуњавали познату већ слику невероватно тешке ситуације код непријатеља, а вечити оптимиста, првокласни иницијатор и славни војсковођа Мишић, обузет идејом прелаза у напад, још од првог дана командовања армијом, добивши те податке осетио је, да је наступио моменат за остварење његове давнашње жеље, па и истога дана, дакле још 18. новембра, дефинитивно одлучује, да после два дана, 20. новембра, својом армијом пређе у напад.

Његова припремна заповест за напад армијом О.Бр. 3277 од 18 новембра, историјски је значајан докуменат који уз све оно,што му је пгетходило, без сваке сумње, у потпуности ушврђује необориву истину: да је ђенерал Мишић још 18. новембра био решен да искористи наступели повољан моменат за прелаз у напад, и ако за ово не имађаше наређење Врховне Команде. Једном речју, у пишању избора моменша и одлучивања за прелаз у напад, крајем месеца новембра 1914. год., иницијатива команданша ! армије је и сувише очигледна и не да се ничим побити.

2. Способан војсковођа, ђенерал Мишић је врло добро знао, да се без заједничке акције целе наше војске не могу да постигну велики резултати, па је стога пре довршавања редакције своје последње заповести за напад од 19. новембра молио шефа штаба Врховне Команде, да се напад предузме и осталим армијама.

Ова је молба симпатично прихваћена и заповест Врховне Команде за напад целе наше оперативне војске отпуштена је истога дана.

Дакле, и ако се пред почетак Сувоборске бишке никакав рашни савеш није састајао, факаш је (који се у свако доба „може да ушврди живим сведоцима), да је уочи самог почешка акције било споразумевања и договора између иницијатора

· Ђенерала Мишића, с једне, и начелника штаба Врховне Команде, војводе Пушника, с друге стране. Благодарећи уједначеним погледима ових двају наших великана у питању потребе за што скорији прелаз у офанзиву, предлог и иницијатшива команданша 1 армије прихваћени су без дискусије, једновремено са великом одговорношћу коју би шеф штаба Врховне Команде имао понети на случај неуспеха у овом ве-. ликом рашном предузећу.

Према свему овоме, истичемо најпре апсолутну истипу, да су начелник штаба Врховне Команде и његов доскорашњи помоћник ђенерал Мишић, у овом периоду рата, били увек у коректним односима и да су се по свима важнијим питањима, како у критичним тако исто и у повољним ситуацијама, обавештавали и споразумевали. Што се пак тиче величине.