Ратник

52 РАТН ик

вољио са гоњењем Талијана до Пијаве и није том приликом пренео војиште у Јужну Француску.

Мени се чини, да би се на таке нескромне жеље могло умесно применити оно признање слабости, о ком Л. једном приликом вели: „Ми се расплинусмо по целом свету, а не сто јасмо чврсто ни у Европи,“

Куд и камо оправданијим изгледа приговор анонимног писца, да Л. није полагао довољне важности балканском војишту. Значај Солуна, као пристаништа за блиски Оријент, њему је сасма непојмљив. Ни Французима није у почетку ништа лежало на Солуну, наводи писац. Њина експедиција уследила је према изјави Клеменсо-а само за то, да би Жофр изиграо Ђенерала Сараја. Клеменсо пак, дошавши до власти, долази и до бољег спознања вредности поседа Солуна.

Л. није ни ту схватио тесне односе, који су постојали између стратегије, политике и економије.

Он није појмио, да_пораз на македонском фронту условљава у свом даљем развоју и губитак румунског петролеума, украјинског жита, да ставља у питање егзистенцију Аустрије и угрожава јужне и југоисточне границе Немачке. Пораз на овом војишту није се — по убеђењу пишчевом — никако могао паралисати ни са највећом победом у Француској.

Прелазећи на немачке операције у самој Француској, писац налази, да су оне стално рђаво извођене. Као база узет је тако звани Шлифенов план, али само по форми, не схватајући његову праву суштину. Главну идеју Шлифеновог плана, да се заобиђе Париз, а с тим и француска војска, са што јачим десним крилом, напустио је већ Молтке (млађи). Он је ослабио ово крило, а зато се одлучио да и са јужним немачким армијама офанзивно иступи, надајући се да ће на тај начин моћи лакше „укљештити“ француске армије. Кад су му се ове наде изјаловиле, Молтке се задовољава да Французе шаблонски гура пред собом, немајући праве представе о оном што се од тог наступања на југ могло у истини очекивати.

Према пишчевом суду, немачка је ситуација постајала због рђавих веза само слабијом, што су више Французи долазили у своје јаке јужније положаје. Да су Французи имали чвршће живце, па да су подражавали немачкој Врховној Команди у тој манији да надире према југу, они би Немцима спремили једну потпуну „Кане-у“, а не само један обичан устук, као што се на Марни одиграо.

Писац примећује, да би занимљиво било констатовати, у колико је Л., као један од важних чланова Главног Ђенералштаба у миру, имао уплива, те је Молтке одступио од Шлифенових идеја. — Он нам не одговара на ово питање, премда