Ратник

162 _ РАТНИК

и митраљеском ватром, они се, сасвим изненађени, убрзо поколебаше и окренуше леђа тражећи спаса у бегству.

Власина, долина Мораве и жељезничка пруга беху на тај начин спасени. Разбијена коњица бугарска у јачини 2 еск. краљеве гарде, који су појавом својом код Предејана претили већ били да дигну у ваздух све тунеле у грделичком теснацу, као и враћена бугарска пешадија, са разбијеном и крвавом главом, беху награда твог великог успеха.

Па не само на Власини, драги мој Плазина, већ си такав био и доцније, приликом заузимања „Босиљ-града“ и у борбама на Миљевачкој планини.

(Стечено већ име и леп глас твој у овим борбама, сигурно су и били повод, те си и у рату 1915. године понова био одређен за команданта Власинског одреда.

Али већ и сам рад твој 1913. године довољан је био па да, по предлогу моме, будеш одмах и одликован „Карађорђевом звездом“ с мачевима, ЈУ реда. Но поред овога, сав твој рад и све твоје јуначко држање безусловно ће бити записани и похваљени и у нашој ратној историји, јер си се ти отаџбини својој достојно одужио.

Зато сад, драги мој ратни друже, опраштајући се овако с тобом, испуни нам жељу и немој се стидети, већ стани слободно, тамо горе, у прве редове свију наших славно погинулих и умрлих јунака из свију ратова. Они су сигурно и сами већ чули и видели ко им долази, и нема сумње, да ће те као таквог већ и поздравити. А ми, твоји ратни другови, ми ћемо ревносно чувати и славити твоје име, како би увек с И доцнијем нашем нараштају за пример.

Велики наш песник на такве је јунаке и'карактере сигурно и мислио кад је казао:

„Благо оном ко довијек живи, Имао се рашта и родити.“

Слава ти, велики наш јуначе! Ђенерал Мариновић.