Ратник

120 РАТНИК

кедонији, као први весници слободе што ће наскоро у пуној светлости гранути из Шумадије.

Енергичан, храбар и одушевљен, он буде од своје дружине изабран за војводу Прешевске казе, где је, чувајући сународницима оно мало крваво стечене слободе, дочекао рат против Турака 1912. године. Тада се и његова ваљана четица улила у ону бујицу, што се за поражавајући кратко време излила до Солуна и Драча. Рањен на Драгоманцима 8. октобра, он нестрпљиво чека оздрављење да настави борбу против непријатеља. Жеља му се и испунила, јер је непријатеља било више но један.

Иза крсташког рата балканских хришћана против Турака, настао је кратки, крвожедни злокобни рат с подмуклим Бугарима. Јунаци су имали прилике да у њему нађу своју меру. Међу њима је био и Динић.

Затим је настало време великих подвига и великих страдања, време кад је сваки појединац носио у срцу пробуђену искру храбрости, а тада треба бити заиста велики срцем па се назвати храбрим мећу храбрима. Динићево се име ни тада није изгубило међу множином. Ступајући у Велики Рат, као командир чете Горњачког четничког одреда, он иде из борбе у борбу и најзад у Босни буде тешко рањен и онеспособљен за трупну службу.

Искривљених колена и са штапом у руци овај се срчани човек стално налазио у средини својих четника. Не остављајући своје место, не напуштајући своје другове, он је преживео дане нашег тренутног слома. И тако се нашао на Солунском фронту у нашој маленој, понова оживелој војсци, којој је било суђено да још једном и за навек задиви свет.

Ту му је, као командиру чете у ТУ пешад. пуку „Стевана Немање“, била судбином и његовом личном храброшћу додељена та част, да први са својом четом ступи на тле ослобођене Отаџбине.

Ево шта се у наредби команданта Ш Армије АђБр. 10589 говори о Миливојевом смелом вођењу чете: „17. септембра, са четом у првом борбеном реду, извршио је сјајан јуриш на непријатеља, и поред јаке магле и што му је положај био непознат, успео је да се добро оријентише и да са четом први изиђе и заузме највиши врх Кајмакчалана, кота 2525 м.“

За овим одређен је за командира чете МГ пеш. пука.

Оронуо здрављем и преморен, најзад је принуђен да потражи лека и одмора у болници „Престолонаследника Александра“. Ту га затече и офанзива. Поцепавши објаву, којом се упућује у Грчку на поправку здравља, он се на аероплану превози и спушта, усред исполинске битке, на Добро Поље.