Ратник

БОРБА ПЕШАДИЈЕ __ 71

где је непријатељ веома јак по духу, положају и наоружању а нападач несигуран и невешт у употреби својих средстава, ни многи батаљони не могу напредовати ни један корак, као што нам је то доказао рат.

Није, дакле, могућно да се изрази способност продирања неке јединице у метрима. Али ипак се може тврдити, да ће напад успети ако се буде при одређивању трупа имала на уму она праведна размера материјалних и моралних снага, која је потребна, да би напад имао потребну надмоћ над одбраном (као што челик бургије мора имати над ковином плоче). Докле ће продрети2 Док дотадањим радом јединице, приликом продирања, проузрокована похабаност не буде учинила продужење продирања немогућним. Онда ће бити време ла се промени бургија, то јест да се похабана јединица замени свежом,

Радник, који буде извршио смену, у овом случају биће прво претпостављени командант ангажоване јединице, која у суштини није ништа друго до инструменат продирања. Очигледно је да ће јединица, која је у пуном јеку борбе и изложена последицама успеха и неуспеха боја, сматрати себе похабаном много раније, те тражити и понова тражити појачања, пре него буду била потребна. Ово је једна психолошка чињенаца која се често појављивала у рату; више команде мораће да воде рачуна о њој и код њих треба да је у највећој мери развијен овај осећај, овај инстинкт, овај тактички њух, који ће им дати могућност да одлуче тачно, кад треба коју јединицу појачати или управо заменити другом, свежом, са којом би се продужио рад продирања.

М1. Изненађење.

Сва ратна искуства потврдила су сјајно веома. велику вредност оног услова успеха, који се састоји у томе, да седа свакоме борбеном чину карактер изненађења. Стога је сасма природно, да се изненађење одсад ставља у ред основних тактичких критерија, тим пре што га треба сматрати као заједвички критеријум сваког тактичког дејства и употребе сваке па и најмање јединице.

Тежња да се изненади непријатељ чиновима непредвиђеним по облику, времену, напору, правцу и жестини, мора постати путем наставе и обуке прави инстинкт сваког борца и сваког одељења бораца, које има свсга вођу. Увек, кад је могућно слутити (а у рату ово је често могућно), шта непријатељ од нас очекује, треба тежити да се он превари, предузимајући нешто друго, непредвиђено од његове стране. Гипкост тактичког маневра дозвољава, више него што се мисли, овакву гениалну употребу изненађења. Најглавније је: не уко-