Ратник

38 РАТНИК

француских дивизија, а да су Немци и тада били напали француске фронтове, онда би Фош морао помоћу енглеских дивизија да поправља ситуацију француских трупа. То би, међутим, дало сасвим друге, мање резултате.

Дакле, прва Лудендорфова грешка је, по мом схватању, што је своје нападе развлачио на велики број разних делова и сувише дугачког фронта и на већи број савезника, у место да се био нарочито окомио на најопасвијег противника, на противника који је био најспособнији за маневарско ратовање, те да га нападима веже и спречи у указивању помоћи другима.

Да је Лудендорф снагу своје друге офанзиве употребио на повећање и проширење успеха задобивеног у првој офанзиви, сасвим би били други резултати. Лудендорф би у том случају имао да се бије бар са делом савезничких снага, које су већ потресене првом офанзивом, док је одласком далеко на север. наишао на нове снаге, које нису трпеле од удара прве офанзиве. Истина, друга офанзива могла је играти маневарску улогу у односу на трећу офанзиву, али зато би онда прва офанзива остала као нецелисходно вођена.

Правац прве офанзиве био је одлично изабран, па је требало остати доследан и сва нападна средства ангажовати за задобијање и проширење успеха на том правцу, за постигнуће постављеног циља. Док се не би Енглези потпуно одвојили од Француза и набацили на море, дотле се борбена средства нису требала односити на друге правце, где је свуда ствар требало почињати изнова.

Да је се више радило на проширивању успеха од стране Лудендорфове, у место што су увек бирани нови нападни правци, онда би били мањи застоји између појединих немачких напрезања, онда би удари теже падали и њихово поразно дејство било би јаче.

Ако се узме као претпоставка, да су се савезници били већ толико морално и бројно ојачали, да и овај кориснији начин немачког деловања не би донео коначну победу, одлучне резултате, ипак би се, са изнетих разлога, постигао бар укупно већи резултат при истом напрезању. Сем тога, при овом поступку, кад се већ савезници нису могли тући, Лудендорф би раније престао себе и своју војску обмањивати и заваравати надама у успех на новим правцима дејства, јер би благовремено увидео и био принуђен да призна, да се савезници не могу тући. Од тога би корист била неизмерна: трупе се не би довеле до замора, који при најмањем неуспеху доводи до расула. Могло се са нападима благовременије стати и заузети поза странке, која се задовољава и са извесним ограниченим циљем. Тиме би се можда избегло оно што је за Луден-