Ратник

ИНЖИЊЕРИЈА 21

кадру становништво стварно добија у место да штети. Дакле, и лична и општа корист знатно је већа од штете, и тешко да би ико правио питање на повећању рока служења у инжињерији.

Колико је мени познато, овако кратког рока служења за техничке трупе нема ни у једној другој вијсци. Чак и Бугарска, наш мучки непријатељ, имала; је у овом питању правилније мишљење и боље појимање задатка и улоге инжињерије. Код ње рок служења за инжињерију био једо ратова 3 године. Дакле, управо два пута као код нас. На мене је ова разлика између нас и Бугара толико утицала, знајући да људи од заната разуму врло добро шта се и каква обука може дати војнику инжињерском за годину и по, да у разговору са Бугарима нисам хтео признати, да наш војник у инжињерији служи само годину и по, нисам могао признати да у том погледу ми стојимо толико иза њих. Исти је случај био и при додиру са другим странцима.

Средства и услови за наставу. — Та таква инжињерска трупа за извођење своје наставе нити је кад имала, нити и сад има какав уређени полигон за наставу. Кредити за наставу давати су или никакви или потпуно недовољни: 2000—3000 годишње, Кад се добило 5000—10.000 динара, то је за инжињерију био историјски датум. Међутим, за један занатски род оружја, који се само радећи може обучити а не причама, каква се настава могла извести без средставаг — Без алата нема ни заната! — „С'езреп Тогсеап! аш' оп демјеп! Гогвегоп.“ — Никад нигде није било стварног вежбања и праве наставе. Железничари, нпр., изгибоше извлачећи нешто шина, прагова и шипова на Бубањ да тамо подигну нешто колосека, Тако из године у годину. То им је била сва настава! За то није чудо што за свој задатак у рату нису били дорасли и нису могли да узму у своје руке железничку службу и железнице на војишној зони, но су були растурени по државној мрежи и престали да постоје као војничка команда.

Пионири су прерили Бубањ, али од њега даље да мрдну и ако су им на домаку били Сува Планина, Плоча, Грамада, Црни Врх, Мраморски положаји, Селичевица и тд. — Ни један пут, ни једну стазу нису они пројектовали, обележили, а још мање израдили ван Бубња, на терену ових дивних положаја и планинских греда; ни један задатак, ни једно утврђење није тамо решено и изведено. Сем „Бубња“, за други терен они нису знали. Зато је обука била непотпуна и за то је у рату рамао и официр и војник.

Трупа је била без икаквих превозних и преносних средстава, била је просто прикована за једно место, за брдо „Бубањ“ као Прометеј. А људи, који боље познају њене потребе, кажу,