Ратник

30 РАТНИК

тело: одбор, савет, комитет, — чија би дужност била да стално прати прогрес, стање развића ове науке, њене примене код других војсака, те да се отуда изведу и нађу поуке за нас, као и начини за примену: — да би се створило једно званично мишљење, једна званична доктрина, те да би сваки знао како у датим приликама треба радити; и најзад, да би спремили и имали способних људи, којима можемо поверити извођење ових родова при спремању земље за одбрану и сигурност. Ништа. Све је и ту некако остављено случају и зависило од добре воље и нахођења појединаца; све посматрано као њихова лична и приватна ствар. Међутим, свакако неке разлике мора бити између оваквог начина рада и рада по дужности, уз то обилато помогнутог свима средствима која може да стави на расположење једна држава. Зато смо и овде у ратове пошли без изједначених погледа и мишљења о радовима утврђивања; зато је се сваки утврђивао где је стигао и како је знао, а не како је требало. Сви су копали а мало се њих утврђивало!

Зато ми, на случај каквих већих радова на утврђивању наше земље за одбрану, тешко да би имали својих људи који би тим радовима могли са успехом руководити. Морали би тражити и позвати странце. А тада од тих утврђења имали би управо толико исто користи, колико су и браћа Руси имали од својих, јер су и њихова утврђења подизали већином предузимачи странци, као „јевтинији“ од домаћих!

Дакле, у земљи никаквих стручних школа за научну «спрему; у трупи никаквих израђених прописа, правила и упута за практичну спрему; никаквог слања официра у стране школе, трупе, маневре, уопште никакве прилике где би официри допуњавали своју техничку спрему; никаквих установа: савета, одбора, комитета, где би се официри поступно спремали и усавршавали за свој позив; никаквог учешћа на каквим већим техничким радовима, никаквог чак ни осматрања таквих радова упућивањем и обиласком, да би се и отуда што научило и пренело у свој род оружја. Апсолушно ништа. Па гдеи одакле се. очекивало да официр добије ону потребну спрему која му је била неопходна за правилно и корисно вршење поверене му службе Ниодакле. Све је некако остављано само себи, здравом разуму, свести, нашој т,зв. „урођеној бистрини“, која нам је, у осталом, највише штете и донела. Разумем, за извесне ствари довољан је здрав разум, али у инжињерији само здрав разум није довољан. Тамо има таквих ствари и послова: електротехника, армирани бетон, разне грађевине на суву и у води, и т. д..за којег само здрав разум апсолутно није довољан. — Па да су бар и тај здрав разум и довољна