Ратник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 155

3:3

јер мала залиха. муниције и оскудица у гранатама не дадоше артиљерији да темељно припрема напад.

Ја пренесох сада притисак на лево крило корпуса са намером, да потпомогнут ватром монитора потискујем Србе све више од Саве. Када су тамо задобијени успеси, који су угрожавади сдетупници Срба, напустише у ноћи ка 10. кнез Рј цео свој положај.

Пређосмо одмах у гоњење.

13. новембра отпоче падати киша. Већ 14. у вече био је друм ка Убу толико искварен колима и без тврде подлоге, да су се у блату давили коњи који би пали. У толико је штетније утицало за даље на дотурање, што су друмови који су полазили од Шапца морали примити снабдевање трију корпуса: комбинованог 8, и 13.

Када су наше трупе стигле на Колубару, било је на жалост већ допкан: река, која је иначе као препрека врло невина, постала је од киша најтежа препрека. Њени многобројни рукави беху надошли и постали бујне речице које се не могаху газити, а земљиште између њих претворило се у мочвару. Ту је остало само да се иде „преко“, да се Срби протерају са оностраних висова. То је било безусловно потребно, јер се пруга Забрежје— Ваљево морала узети што пре у саобраћај, ради снабдевања десног крила, 6. армије. Железнички мостови били су бачени у ваздух. Нити се могаху мостови поправљати, нити могаше пруга прорадити, док Срби стајаху на висовима источно од Колубаре и овамо МУрИНИ Преглед пруге извршен је рано.

Трупе којима је дужи окнор био преко потребан УН доше тада поднети најтеже.

На Колубари ми се понова натури мисао, како су паметни људи могли доћи на идеју да нападну Србију у овоме за операцију неповољном правцу. Ми стајасмо сада пред најтежом препреком Србије. Са нашим наступањем секли смо стално све боље путеве попреко, а исто тако морали смо се држати најгорих приролних путева; да, целе су дивизије морале маршевати данима без икаква пута. Пошто су трупе по овим бедним путевима истрошиле своју снагу, пошто су коморе свуда биле остајале у блату и изгубиле безброј коња, стајасмо сада на' Колубари. Као за казну Провиђење нам је било послало јаку кишу.

Командант 36. дивизије питао ме је сасвим зачуђен, зашто је његова дивизија морала наступати данима без пута, попреко секући све друмове.

Згодна одговора не могох му дати.