Ратник

104 РАТНИК

свога врта. Сагињаше се при сваком кораку да очупа какву травку, да уклони какав шљунак. Удисао је тако своју земљу и његово намрштено лице уживаше у миловању биљака. Посета се продужи много. Нешто уморан, подигох главу и пред моје очи изиђоше величанствене слике. Врт овог човека доминирао је једну равницу, која се пружала до мора У овој равници било је много ограда од белог трна и вотњака: замисли јадни огромну корпу пуну набраног цвећа. У слабој светлости сунца на заходу, бркаше се боје и поглед се засиЋаваше тајном првог плана, пре него би се изгубио у игри зажареног неба и мора.

Стари морнар, видећи ме задивљена, исправи се, преста товорити и стаде посматрати као и ја. Остасмо дуго тако. Најзад пружи руку ка видику и рече, запањен: — Господе, како јето лепо! — Да, чича Курбе. — И лепо се примило. ја сам га посадио прошле зиме, г. капетане.

Нисам га добро разумео. Испитивао сам израз његова лица. Гледао је смешећи се пред собом. Тад видех на десетак метара одатле у његовој башти једно јабуково дрвце. Знај Оливије, да овај сиромах, чија башта, велика колико џепна марама, није ограђена зидом и ваздух јој долази са пучине, живи овде као заробљеник. Не води бригу о велелепности мора које га окружује. Он зна само свој посао, своје имање, свој трбух. Он воли своја дрвца, своју жену, своју децу, своју стоку. Осуђуј га, ако хоћеш: ја завидим овим људима.

Његове очи виде далеко кад он то хоће: тако кроз пушкарнице, одакле посматрају непријатеља са толико разумевања и оштрије него ти. Они видг, и ако нису радознали, оно што је главно и немају за остало ни воље ни времена, ни храбрости. Леност, кажем ти! У осталом богзна да ли увиђају своју ништавост.

У место да људи поштују ове слабиће, они их експлоатишу. Скитнице, брбљивци, полумудраци, полулудаци нагоне их да сагну главу. Жалосно је, Оливије, да је народ тако лак плен.

Узалуд хоће да их просвете, да би их спасли. Недостају професори енергије. Требало би прерадити карактере, то ће рећи да човечанство поново прође кроз руке Творца. Ту или тамо појави се какав снажан тип, какво ремек-дело. Уобрази себи једно друштво у којем би било само господара, дивова. савршених индивидуа и свемоћних> Ови би се вуци прождирали између себе. Треба примити то, младићу, да људи остану немирно, јадно и дивно стадо, које ти је познато.

У овој устојалој бари леже величанствене снаге. Допуштено је, добро је, да отече известан део, за опште добро.