Ратник
РАЗЛИЧНОСТИ 107"
кривеном. Један војник чучећи кувао је вечеру у једном углу и засипао нас димом. Други је брисао сто и блехане судове новинама. Сели смо за вечеру. Био сам уморан. У девет часова опружих се на један нарамак сламе, подвих ноге, лицем окренут зиду, руке подметнух под образ, хтедох да заспим, кад наједанпут осетих да паде на мене нешто мекано и топло. Хтедох да се окренем. Један матерински глас прошапута: „Не мрдајте, г. капетане“. Осетих око мојих груди лак притисак двеју руку, које су подвлачиле десно и лево под сламу једно. вунено ћебе и завијаше ме као мало дете. Он донесе још једно ћебе, покри ме њиме до гуше и врло вешто не додирујући ми лице и не спречавајући ми лако дисање. Дохвати ми ноге и намести их угодно на земљу, па их обави и пови као босе ноге какве бебице. Било ми је топло целе ноћи као препе„лици у свом перју. Ево већ је три године како ме Паскет, после Кордије, па Парис, а сада Било окружују стотинама услуга. Ја волим ове добре људе, али се више дивим овим њиховим једнаким манирима. Све квочке чувају своје пилиће на исти начини. Све мачке лижу своје мачиће и доје их. То је инстинкт, Оливије, разумеш ли
У позадини у то исто доба, људи слични овима, саботирају посао оних и пљују грађанству у лице. А зар су грађани шефови
Не против заповедања, већ против незаповедања буни се прост народ. Кад га напусте, он подивља. Знаш ли, Оливије, шта лежи у основи велике револуције 2 Очајање ; очајање руље, инзневерене љубазнице.
Кад њој не би требали господари и њихова љубав, она би их отерала, кад је преваре и напусте и заборавила би их. Она их проклиње: важан знак. Проклетство од 150 година. Револуционарна идеологија ме не интересује. Демагошке формуле су празне речи, које датирају од неких завидљиваца из прастарог доба. Али побуњеници гаје у свом срцу мржњу, која ме задивљава као и сви велики инстинкти.
Недавно сам био на осуству у Паризу и тамо код мојих рођака нађем се с једном енглескињом. Говорило се о потреби интелигентне елите. Она узвикну: „Не брините се толико о управљачима, говораше она, већ васпитајте народ да сам собом управља“. Ова кћи Албијона навела ме је на размишљање. Честити људи дакле верују и причају по салонима да војска може да ратује без шефова, фабрика да ради без господара, кућа без домаћина и да је отац у фамилији паразит. Покушао сам да јој одговорим. Она ме је уверавала, да, у колико буду биле потребне вође, народ поставши мудар, умеће да их изабере из своје средине. Е, лепа госпођо, народ.