Ратник

ИСТОРИЈСКО РАЗВИЋЕ ВОЈСКЕ 29

Улажењем у детаље ове епохе, у осталом довољно познате, извело би нас из остављеног оквира ове студије. Имамо да приметимо два важна фактора који су упливисали на развијање организације војске:

1. После Француске Револуције техника се развија у таквом степену, који се није могао ни слутити. Упоредно са техником усавршавају се и ватрена оружја: пушке, топови муниција. Ладно оружје, у Наполеново доба од значаја првог реда, отиснуто је понова у други ред. Према томе релативна надмоћност не постиже се дословно, концентришући трупе локално, него у тежњи за постигнућем ватрене надмоћности. Бејаху два правца, управо две школе за решење овог питања: једни су хтели ово постићи квалитетом гађања, дакле прецизним лаганим гађањем — нишанска теорија, заступљена швајцарским, француским и аустријским теоретичарима — а други су хтели ову надмоћност постићи масом избачених. метака, дакле брзим гађањем. Ову теорију су заступали Пруси. Проналазак Драјзеове прве пушке острагуше, а после и пушке брзометне, решио је ово питање у корист последње школе.

2. Докле постојаху мале војске, разнородност оружја није чинила никаквих осетљивих тешкоћа у командовању. Када војске посташе велике, ове тешкоће се повећаше. Наполеон их је савлађивао својом изврсном меморијом, која бејаше право чудо: он је знао сваку јединицу, број топова, батаљона, официре, чак и поједине своје војнике, те је диспоновао сам без бележака, на момент. Цео његов штаб састојао се из једног секретара, коме је он диктовао не само војна нои политичка акта. Војсковође после њега тешкоће у диспоновању не могаху савладати сами, њима је био потребан стручни апарат — ђенералштаб. Ипак се ове тешкоће сматраше за несавладљиве, а и из разлога што специјална грана оружја баш онда, када је потребна, није била увек при руци, те се тежило за упрошћењем организације и укидањем свих специјалних грана појединих родова оружја и стварања јединствености како у организацији тако и у наоружању и у муницији.

Године 1875 у скоро свим модерним државама нема више појединих грана пешадије и коњице: остали су појединим пуковима само историјски називи, а по негде и униформа: али наоружање и употреба беше једнака. Артиљерија има само један калибар. Ишло се тако далеко, да су нпр. Руси намеравали пољску артиљерију наоружати само са шрапнелима. Једино техничке трупе, које у ово доба постају и формацијски род оружја, по самој природи њиховог задатка деле се на разне гране. Но и оне у духу јединствености носе колективно име инжињерије (сеше, Гпсетештгирре).