Ратник

150 Ратник

Према његовом мишљењу, битка на Соми могла је да буде велика и коначна победа рата, да су све трупе које су ту учествовале биле већ тада стављене под команду једног француског главног команданта. — О операцијама код виса Кемела он износи ову опаску: „У свима комбинованим акцијама са Французима ми (Енглези) смо имали највеће тешкоће“ да радимо споразумно са нашим савезницима, тако су велике разлике карактера у оба народа. Британски је метод такав, да заповести редигује колико је год више могућно систематски и: исцрно. Французи, напротив, поступају много више под утисцима тренутних потреба. Кад морају сарађивати са трупама. које извршују заповести дословце, онда је овај систем често врло незгодан, па може да буде и опасан. За време рата Немци су се стално користили овом разликом метода и нападали су нас на нашим међусобним додирним тачкама, па ако су се те тачке случајно сустицале са земљишним незгодама (као код Кемела), онда смо били изложени великом ризику.“

Г. Лајтон даље протестује противу приче, као да се одступање француских трупа у мају 1918. има приписати повлачењу трију енглеских дивизија, послатих на одмор у априлу на фронт Ене. Он мисли, да је маршал Фош био изненађен немачком офанзивом на овој тачки, јер „није могао мислити да ће тако вешт стратег, као што је Лудендорф, променити дивљач усред лова.“

Енглески напад 8. августа 1918, код Амијена и начин којим је почетни успех био искоришћен, писац помиње са највећим признањем према сер Дугласу Хегу. „Он је ризико-

ковао све и добио све.. “Сјајни успеси енглеских трупа (отимање линије Дрокур—Кеан) свакако су изменили програм маршала Фоша ... Више није било потребно чекати, да се

Американци извежбају преко зиме. Фош је јасно уочио, да је непријатељ при крају.“

Затим износи своје мишљење, да је потпис примирја био оправдан и да више није имало места продужити слом непријатеља. „Немачка војска била је сломијена у пуном смислу речи.“ У осталом, вели писац, немогућно је било тражити и остатак свих 200 дивизија (од Американаца); то је било могућно само док армије их имађаху четири или пет.

Писац овако завршава: „Од Немаца можемо стећи само мале поуке; све имамо да научимо од Француза, и моја је најмилија нада, да савез са њима потраје кроз неколико генерација.“ Затим, понављајући помињање свих грозота рата, који у осталом приписује немачком милитаризму, он узвикује: „Оваке несреће не треба да се понове; рат је од почетка до краја најцрња трагедија која се може десити.“