Ратник

14 Ратник

њао само на свој ум, на своју сопствену делатшносш и на своју одговорност.

У вези је са побројаним карактерним одликама војводе „Мишића и његово ванредно владање собом. У најтежим и најужаснијим ситуацијама рата, изобилним у страшним пригзорима и неповољним извештајима, Мишић је био: озбиљан, замишљен, нерасположен, или пошпуно прибран и спокојан. Са његовог израза лица тешко је било прочитати унутарње осећаје и расположење, јер чак и при испијању чаше највећих горчина, у тренутцима пријема и најнепријатнијих извештаја, он је био миран, достојанствен и хладан. Његова моћна природа савлађивала је буру, коју би изазвале непријатне вести или ратни призори пуни страхота у критичним и одлучујућим -тренутцима Његова мирноћа духа, прибраност, одважност и непоколебљивост у очекивању доброг крајњег исхода сваке операције, уздизала га је у очима пошчињених команданата и персонала у штабу армије, а у данима кризе благошворно је ушицала на узбуђене духове, којих је у шим крштичним часовима било како у штабу Армије шако и по штабовима подређених му дивизија.

У командантској делатности Војводе, у току операције лако је било запазити још две његове лепе одлике: силно самопоуздање и велику иницијативу, коју је у сваки посао уносио.

На самопоуздање, у опште, јако је полагао и често би товорио, да се командант без поуздања у самога себе мора изгубити у првој најтежој ситуацији... „ошкуда може успети „онај, који ни у себе не верујег...“ Но, и при свем том, војвода Мишић је поштовао и туђе мишљење; сваки предлог потчињених узимао је у процену и, ако би овај био користан и у хармонији са његовом замисли, усвајао би га без резерве.

Иницијативу, која му је омогућавала самостално доношење одлуке и сопствену слободу рада у границама добијене директиве, војвода Мишић је неизмерно ценио. И кад год је морао да се покори вољи непријатеља, да се за моменат одрекне иницијативе и лати одбране, веома се тешко и нелагодно „осећао. Такво његово схватање командантске иницијативе „свакако је и био главни разлог, што је као командант армије ти желео и наређивао напад армије често и у приликама када „се тај напад није могао да предузме, као што то беше у оном „мучном и критичном периоду операције Прве армије од !. до 16. новембра 1914. године.

Утицај старешина на трупу од вајкада је био врло велики. У тешким приликама трупа чак воли, да њен командант «садржи у себи и вољу и смелост и одлучност, које њој самој тада недостају. Но не треба само изгубити из вида, да шај Утицај на шрупу може да има само и једино онај старешина,