Ратник

142 РАТНИК

У својој деветнаестогодишњој служби као официр, после "службе у разним гарнизонима, махом у Шумадији и зап. Србији, Александар је, као потлуковник дошао у УП пешадијски пук „Краља Петра“ у Београду. Прво је био вршилац дужности команданта пука, а за тим је добио дефинитивну команду, пошто су добро познате биле одличне особине и лична вредност његова.

Александар се није ограничио само на спрему коју су му дале домаће војничке школе, већ се и сам усавршавао. Научивши француски језик, он се стално служио њиме у студији војних наука, кроз литературу једног народа, чија је војничка снага и раније, а нарочито у 19. веку, и сувише добро позната.

Александар Глишић био је по нарави тих и у свему одмерен. У њему се на први поглед могао познати отмен човек и одличан официр. Увек поносан својом војничком дужношћу и официрском чашћу у најлепшем смислу речи, Глишић је себе сама подвргавао дужности, али је у своме све већем делокругу, од водника до команданта пука, које је ступње уредно и са чашћу прешао, неодступно тражио, да сваки тачно и без поговора такође врши своју војничку дужност.

Кад је 17. септембра 1912. целокупна српска војска стављена у ванредно стање и наређена мобилизација сва три позива, УП пешад. пук првог позива, под командом Глишићевом, кренуо је из Београда за јужну границу, у саставу Прве армије.

Првој армији припао је у овом рату најважнији задатак: продирање у долину Вардара, у срце тадашње турске области на Балкану, где ће и Турци оперисати са највећим масама.

"Дан 5. октобра, као дан објаве рата Турској од стране Србије, затекао је"Прву армију на граничној линији, спремну за прелаз границе и отпочињање непријатељства.

Али турске војске није било ту, сем посаде по карау„лама. А као што се зна, турске су карауле зидане увек тврдо и отпорно, те је и то био један мали задатак заузети их, не због самих караула, колико због граничне линије, која доминира положајима на обе стране.

И ту одмах, при првом сукобу, показао се Александар Глишић као командант од иницијативе. Седми пук у првом налету очистио је пет караула у свом домашају, и Глишић је "своје претпостављене само известио о свршеном делу.

Даљих пет дана — до саме Кумановске битке — испуњава наступање Прве армије ка југу у правцу Овчег Поља, нешто источно од Куманова. И већ 9. октобра били су заузети стратегијски положаји, тако, да је Дунавска дивизија |! позива била на крајњем левом крилу, између Старог и Младог

дићи