Ратник

144 РАТНИК

Српски војник у боју полаже нарочито на то: да види официра поред себе и да чује топове иза себе. Срећом то је било и једно и друго у моменту борбе УП пука, која се сада сводила на алтернативу: бити и не бити, победити или изгинути.

Командант Александар Глишић свестан све збиље момента био је и сам у стрељачком сектору, храбрио војнике, издавао наредбе. Он је био свестан. положаја у коме се налази не само његов пук но цела армија. Према томе је и делао, не заклањајући се ни тренутка, па ни на молбу својих официра. „Данас не можемо водшти обзира о опасностима“, био је његов одговор на такву једну молбу.

То је учинило да је УЛ пук у свом напредовању дошао на 300 метара до противничке батерије. Али је ватра била тако силна и убиствена, да се није могао извести јуриш. Кад је командант пука упорно настојавао да пук продре што даље, и када је наредио и трећи јуриш. Турска непосредна колона угрожена наступањем УП пука, истакне белу заставу, дајући знак за предају. Командант. нареди обуставу паљбе и позове непријатеља да преда оружје, и овај, са дигнутим пушкама у вис заустави се пред српском линијом до на 100 метара; а командант 3. батаљона капетан | кл. Милисав Недељковић и „комите“ приђу,ближе Турцима, да уговоре предају.

Али се у том и важном и критичном моменту деси једна случајност, али од великих последица.

Један пуцањ пушке на турској страни, вероватно пре случајан, улини те неко од четника повиче: „превара“ и плотун са српске стране одговори на тај пуцањ, а други плотун плане и са турске стране. Војске, које су се дотле тукле на одстојању, сад су обе, како се вели: гађале у месо!

Створио се један грозан и крвав метеж. Командант УП пука, и до сада, у току боја, увек уз своје трупе, полети у крвави сукоб да трупе врати у правилан поредак; али је суђено било, да и он нађе своју часну смрт у том метежу.

Једно тане — из ког одстојања, ко ће то знати — смртоносно је погодило Александра Глишића и он је на месту пао мртав. .

То је било у сумрак 10. октобра, при крају крваве битке тога знаменитог дана. Али је смрт Глишићева дошла после несумњивог успеха. Седми пук првог позива, Под командом свог команданта Александра Глишића одбио је био дотле све нападе Турских трупа, одржао је своју Шешку Позицију, сачувао је од губишка кључ положаја на Младоме Нагоричану, пресудио је крајњи исход бишке.