Ратник

_ ПРВА АРМИЈА И ЊЕН КОМАНДАНТ _ | 27

требало отпочети и план за исту битку дело Врховне команде.

а) На првоме месту писац тврди, да је командант ! армије Мишић могао и то „за свој рачун да размишља о предузимању офанзиве, тек што се неповљно стање његове армије поправи иницијативом Врховне команде, а никако пре“

Ово је тврђење посве произвољно и врло далеко од истине. Описани рад ђенерала Мишића од 2. до 16. новембра, за који се у „Истини о Колубарској битци“ вели да је локалног значаја, несумњиво утврђује, да је Мишић од првог дана пријема команде над ! армијом, па до 16. новембра када ју је довео не положаје западно од Гор. Милановца, непрекидно на офанзиву мислио и неколико пута и то под врло неповољним околностима покушавао да своју замисао о прелазу у напад у дело приведе. Интервенција пак Врховне команде, којом је тобож отклоњено неповољно стање код ! армије, апсолутно не постоји, јер, као што смо то напред видели, рђаво стање 1 армије побољшало се тек по извлачењу из додира са непријатељем |6. новембра и по заустављању на положајима западно од Г. Милановца, где се армија уредила, одморила и за офанзиву припремила. Међутим, баш ово последње повлачење ! армије ка Милановцу извршено је супротно погледима војводе Путника, који је категорички захтевао, да армија остане на вододелничким положајима на линији Сувобор—Рајац—Проструга, и према свему томе поправљање стања | армије није последица интервенције Врховне команде, већ победе одлуке Мишића над мишљењем начелника штаба Врховне команде војводе Путника.

6) Директиве Врховне команде ОБр. 6887 од 9. новембра и ОБр. 6935 од 10. новемара 1914. године, ни по времену када су издате, ни по својој садржини не односе се на прелаз у напад 20. новембра; овим се директивама утврђује жеља за прелаз у напад у опште узев, а не за прелаз у офанзиву 20. новембра, стога су без значаја по спорно „питање“.

в) У „Истини о Колубарској битци“ наводи се и тај податак, да је Врховна команда по својој иницијативи и намерно ојачала Г армију са Дунавско дивизијом Г позива и МП пешадијским пуком ! позива, те да би добила јаче груписање снага на центруму распореда ради извршења пробоја. Ако се, пак, брижљивије загледа у рад команданта [ армије, који сам ја до детаља у својој студији изложио, видеће се, да је ово тврђење

у основи нетачно, јер је ојачање ! армије последица неколико.

пута поновљеног захтева ђенерала Мишића, да се ширина

отпорне трају