Ратник

ПРВА АРМИЈА И ЊЕН КОМАНДАНТ 3

Обзирући се пак на материјал, којим сам се служио, писац „Колубарске битке“ новоди, да сам „у место каквих нових и аушеншичних докумената“ изнео само: телефонске разговоре између војводе Путника и препис релација 1 армије из битке о којој је реч, а одмах за тим он развија читаву теорију о томе, да телефонски разговори вођени у рату између команданта и старешина у опште не могу послужшти као докуменатш за расправу спорних историјских пишања, јер немају никакву ни историјску ни правну вредност. Но, осећајући и сам, да се оваквим тврђењем знатно удаљио од стварности, господин Ђенерал је похитао да допуни ово своје интересантно мишљење о употреби телефона у рату изјавом: да наведени телефонски разговори између Путника и Мишића на многим местима нису тачни, — и да не стоји, да је он увек бивао уз војводу Путника за време вођења телефонских разговора са Мишићем, као што сам ја тврдио!.....

Како због официра и војника, који заиста са чуђењем морају застави пред оваквим мишљењем о употреби телефона у рату, тако и ради читалаца невојника, ја ћу се укратко осврнути на ове наводе и изнети своје мишљење у следећем:

1. У рату се команданти и старешине у опште телефоном не само обавештавају и споразумевају, већ врло, врло често и командују. Телефонско наређење са гледишта обавезности извршења, истоветно је са писменим наређењем, па стога и као докуменат мора имати пуну и правну и историјску вредност. Да и г. ђенерал Павловић о овоме није другаче мислио у шоку раша, ја ћу утврдити само једним јединим примером, узетим баш из његове службене делатности. Деветога септембра 1915. год. у 1.30 час. јутра (дакле одмах по поноћи), пуковник г. Павловић у својству помоћника . начелника штаба Врховне команде, наредио је шелефоном мени лично (као заступнику шефа Војно железничке инспекције), да још у току исте ноћи отпочнем транспортовање Тимочке дивизије 1 позива из Ћуприје за Пирот. На основи овог телефонског наређења ја сам одмах ставио у покрет целокупан апарат тадањих наших железница и не помишљајући на писмено наређење, које нисам добио ни по свршеном пребацивању дивизије у Пирот. Ето, тако је некада на пракси г. ђенерал Павловић сматрао, да је телефонско наређење дато у по ноћи, без нумере и без сведока, пуноважно и пуноправно и не слутећи, да ће после непуних седам година самога себе довести у положај да негира и правну и историјску, дакле у опште сваку, врздност телефонских разговора, извештаја и заповести. 2. Телефонски разговори, извештаји, обавештења и за-