Ратник

4 РАТНИК

нанијих одсева свога ума, како би се осведочили, да ли су способни и да ли ће моћи одговорити претешким дужностима васпитача свога народа. С друге стране, позвани државни органи који одлучују

о судбини овог позива и одабирају и спремају кадар народ-· них васпитача, морају поклонити највећу пажњу и учинити са своје стране све, да судбину народа и државе повере најсигурнијим и најспособнијим људима, јер је она у истини у рукама народних васпитача: учитеља и професора.

· Из куће и школе младић излази у друштво, у свет, ту највећу и најбогатију школу практичног живота за челичење и васпитање свога карактера.

Нежно крило материно и благу реч учитеља и просветитеља замењује напоран рад и борба са животом за живот.

На сваком кораку сусрећу се многобројни и разнолики непријатељи: страсти, пожуде и искушења, што представља страховите препреке правилном и позитивном развијању, усавршавању и одржавању карактера.

И тада тек почиње права борба са свима тим чињеницама и утицајима, борба из које је највећа вештина и ненадмашно јунаштво изаћи победилац и остати и истрајати на. правом путу.

Тешко свакоме ономе, који је у свет изашао без претходне, припремне школе, без домаћег и школског васпитања! Он ће бити завитлан у вртлог живота као „сламка мећу вихорове“ или мален чунић у чељусти бесне, бескрајне пучине и — пропаст његова је неизбежна.

И онај, који је имао срећу да прође кроз ваљану школу домаћег и, школског васпитања, имаће да издржи страховиту борбу ти уложи неисцрпне напоре и снагу, да остане право и креће се трновитим стазама части и поштења!

У тој борби најтежа је, најделикатнија и највеличанственија борба са самим собом, и благо ономе и пошомсшву његовом, који успе да из ше борбе изађе победилац јер је тај себи осигурао доживошни мир, срећу и задовољсшво а пошомсшву у крв и срж унео најмоћније оружје за часшан и чесшиш живош.

Безбројни су и разноструки чиниоци и искушења што се пред часног и карактерног човека истављају у тежњи: да га одвоје од врлетног и тегобног пута часног извршивања дужности и да га саломе и потчине своме, често чаробноме утицају, али је исто тако најдраже и највеће задовољство што га човек може осетити и имати, ако успе, да до краја остане на томе путу, ма и уз највеће патње и најтеже жртве.