Ратник

150 РАТНИК

57. пук и напао између обеју дивизија правцем Алдинаца... И наше малобројне трупе дале су очајан отпор, бранећи свето своје огњиште и несрећан живаљ од познатог вандализма бугарског.

Аца је још у првим тренутцима улетео у ров, у средину својих старих бораца и ту дао кратак а жилав отпор, све док несравњено јачи непријатељ није пошао на јуриши распрштао слабо оружане, изнурене старце. Са цигло неколико људи, остао је командант „Китке“, решен да не одступи и дао последњи херојски отпор, док није пао, тешко рањен у груди. Бугари су ушли у ров у густим редовима и у место пажње и поште и каваљерског признања пред овако витешким држањем већ онеспособљеног браниоца „Китке“ и оно неколико оданих му војника — јунака, дотукли су их ножевима тешко рањене и немоћне за даљи отпор и борбу...

Витешки коњаник, мајор Плесничар, који је некаду својој младости и напону снаге сањарио о бесним коњичким налетима и маштао о јунач:ој смрти у једној такој заносној борби, у мешавини раздражених људи и разиграних коња, пао је у не мање славнијој борби у пешачкоме рову, без коња и бојног копља, без сјајне опреме и исуканога мача, у средини остарелих бораца другога рода оружја. Пао је на челу људи одређених и опремљених за службу у позадини а неи за модерне, жучне борбе, у гуњевима и опанцима у место сјајне одоре са тврдим чизмама и оштрим остругама, у књажевачким шубарама у место блиставога шлема, али, у чијим је жилама било можда далеко више мушке крви и готовости да се мре, но у оним сјајним племићским ескадронима из туђе прошлости и салашњости, а за одбрану кућњега прага и јадне нејачи, у тренутцима када је један народ бацио на олтар слободе све што је имао и могао дати...

Слава му !.. Пуковник Дан. Бели-Марковић.