Ратник

ПРОПАСТ СРБИЈЕ 19

Као што се види, стање операција код наших непријатеља било је доста опасно. Немачка армија прилично истакпута; утицај аустро-угарске армије готово никакав, резултати Бугарска нарочито у Тимочкој долини врло слаби. Поред овога настала је забринутост због стања муниције код Бугара, који су почели викати на несташицу исте, тражећи што пре осло"бођавање дунавске комуникације.

Са ових разлога немачка Врховна команда затражи хитна појачања од Аустро-Угарске за њену армију, која није могла да макне од Рипња, саветујући јој да појачања доведе са Изонца.

У ово доба није било јединства у командовању код наших „савезника (Француза, Енглеза, Руса и Италијана). И док су се једни били, други су посматрали. Тако у августу нападали су Руси, а Французи, Енглези и Талијани гледали су. У септембру нападали су Французи и Енглези а посматрали су Руси и Талијани, Сада када су нас нападале централне силе наши са„везници остали су такође посматрачи

Са ових разлога и препоручили су Немци Аустро-Угарској да дигне потребна појачања са талијанскога фронта и да их пошаље у помоћ аустријско-маџарској армији код Рипња. Аустро-угарска Врховна команда одговорила је кратко: да јој је немогуће то учинити, јер је непријатељ двогубо јачи на Изонци.

На крају је решено да се појачања узму са француског рронта, где је борба сасвим малаксавала. За ову сврху кренут је немачки алписки корпус, који је са талијанског фронта из Тирола био доведен на француско ратиште.

Овај корпус био је упућен у Банат, да форсира прелаз Дунава код Оршаве и ослободи Дунав као комуникацију ради "успостављања пловидбе са Бугарском. Али Немцима се није чекало. Они одвоје један део снага из резерве и појачају Оршавску групу, омогућивши јој прелаз Дунава.

Макензен, врховни командант целе војске за операције "према Србији, нареди да се алписки корпус пошаље као хитно појачање аустро-угарској армији код Рипња и да се употреби «на њеном десном крилу, пошто је Дунав ослобођен без њетове помоћи. Ова помоћ била је ефикасна, И наскоро показали су се добри резултати; делови српске војске на београдском правцу сузбијени су.

На овај начин тек се могло рећи, да је снага централних „сила чвсто ногом стала на десну обалу Саве и Дунава.

Даље наступање морало је бити лагано због рђавих комуникација, тешкога попуњавања муницијом и потребама и отпора српских трупа.

2»