Ратник

58 РАТНИК

са северног фронта на западни. Комбинована и Моравска дивизија 1 позива кренуте су ка Церу: Комбинована дивизија кретала се 2. августа од Даросаве до Кривајске цркве и још те вечери ушла у битку; Моравска дивизија 30. јула била је код Аранђеловца, 2. августа је била за комбинованом дивизијом. Овај покрет, нарочито Комбиноване дивизије, довео је до битке у сусрету, до тако зване „Церске битке“. Са битком у сусрету не слаже се шврђење, да је унапред припремљена. Могло би се пре рећи, да је наша Врховна команда пред овом битком била изненађена, него да ју је припремила и извела по плану.

Пређимо на даљи рад Врховне команде.

Командант | армије, ђенерал Живојин Мишић, наредио је повлачење своје армије са линије Голубац—Проструга— Рајац — Сувобор на линију Липе—Накучани—Таково—Семедраж, на положај код Г. Милановца. Врховна команда /едва је одобрила ово повлачење. Она је хтела, да се армија грчевито бори на планини зими, кад су биле страховите мећаве, кад су људи били преморени и показивали крајњу исцрпеност, тако да се на њих већ није могло рачунати. По извештају команданта Моравске дивизије П позива, после борби од 12. и 13. новем· бра стање код трупа било је: „потпуна душевна клонулост, велики поремећај у дисциплини и апатија трупа према борби“. Није боље стање било ни код осталих дивизија. Да је урађено како је желела Врховна команда и да су наше трупе остале дуже на поменутој греди, посигурно би се потпуно растројиле и не би престављале никакву снагу. Командант ! армије Гбио је убеђен у то, да је извлачење армије од додира са не-

ријатељем и давање људима који дан одмора спасоносно за људе.. При том убеђењу он остаје по цену свога положаја. | = јасне~је било, да ће непријатељ, који је почео да малаксава, ' прешав преко планинске греде, истрошити се још више и да ће се, услед тога, однос између његове снаге и снаге наших трупа пореметити у нашу корист. Тиме ће се непријатељ још више удаљити од своје основице, одакле црпи срества за живот и борбу; а наше пак трупе прилазе све ближе својим срествима за живот и борбу, те и то иде у прилог поремећаја снаге у нашу корист. То је увиђао и осећао командант ! армије, ђенерал Ж. Мишић. У шоме лежи клица успеха 1 армије у офанзиви од 20. новембра. Прошив тога се баш борила Врховна команда, односно војвода Пушник и његов помоћник, пуковник г. Ж. Павловић.

Поред овога, Врховна команда урадила је још нешто, што иде пре на штету но у корист офанзиве. То је продужење фронша 1 армије код Г. Милановца за 10 км. Кад неко твр да је командант 1 армије код Г. Милановца хтео да“ вауане