Ратник

ПОВОДОМ ЧЛАНКА „КОЛУБАРСКА БИТКА“ 59

положај за прелаз у офанзиву и ту груписао своју армију на ужем фронту, да би могао јачом снагом грунути на непријатеља, — може му се веровати и не веровати. Али кад Врховна команда тој армији продужава фронт за 10 км. баш пред битку, да би запушила све правце којима се непријатељ може кретати, онда је тешко разумети, да се таким радом припрема офанзива.

Ђенерал г. Павловић тврди, да продужење фронта 1 армије за ' км. боље одговара општим условима у односу не само нг7 Ужичку војску, као непосредног суседа | армије, већ и за С гковни (израз г. ђенирала Павловића битковни врло тежак) фронт целе војске. Ово је доста нејасно. Још се донекле може разумети: да је тим проширењем боље заштићен десни бок Ужичке војске. Али шта се тиме добија за битковни фронт целе војске. Пошто нам се о томе ништа не износи, слободни смо да претресемо две могућности: или је ту, на тој линији, на том битковном фронту, намеравала Врховна команда да прими одбранбену битку, или је намеравала да са те линије отпочне нападну битку. Овако проширење фронта не одговара ни за једну ни за другу битку. Тањити линију пред дефанзивну битку опасно је, јер се лакше може пробити. Тањити је пред офанзивну битку неоправдано је,јер се не може учинити ништа са раширеним прстима већ треба стиснути песницу и њоме ударати.

Ђенерал г. Павловић чак тврди, да није било ове интервенције Врховне команде (у погледу проширења фронта! армије) битка би по свој прилици била изгубљена. А то би било зато, што је лево крило ! армије било без везе и наслона на Ужичку војску и удаљена од ње за 10 километра на најважнијем правцу непријатељског надирања. И само захваљујући увиђавности Врховне команде и јуначком држању Ужичке војске и левом крилу ! армије, сви бесни напади непријатељски у овом правцу одбијени су са великим губитцима, те је овим отклоњена једна наша катастрофа.

Са овим не можемо никако да се сложимо.

Пре свега, на овој линији — на коју се повукла [ армија 16. новембра 1914. год. — није било никаквих а најмање бесних напада. Непријатељ је 19. новембра тек почео да поди– лази положају Прве армије и то на правцу за Г. Милановац а. не на лево крило 1 армије. Према томе. непојамно је: кака је то катастрофа избегнута интервенцијом Врховне команде! Ако је било тих бесних напада на лево крило | армије — на „најважнијем правцу“, како се могло прећи у напад на непријатеља који тако бесно нападаг! Како се слажу ти бесни напади са наводом у поменутом чланку: да је стање код аустро-угарске: