Ратник

60 РАТНИК

војске било такво, да, када би их напали, могли би јој војнике и грањем премлатити, на основу којег се стања Врховна команда и одлучила на офанзиву од 20. новембра 1914. годинег2!

Не можемо се сложити ни са тврђењем, да је поменутим проширењем затворен најважнији правац непријатељског наступања. Ако је тај правац најважнији, зашто је Врховна команда дозволила да тај правац буде на крилу 1 армије2 По чему је тај правац најважнији Тај је правац дужи од правца на Г. Милановац; на њему је тежи терен за кретање, јер има мање и горих путева но на правцу за Г. Милановац, а комуникације су много допринеле малаксалости непријатељске војске. Продирањем ка Чачку тим правцем непријатељ јаче излаже свој леви бок удару од Г. Милановца са надвишавајућих положаја, но што би га изложио нападу од Чачка при продирању ка Г. Милановцу. Падом Г. Милановца пада и Чачак и јаче се угрожава Крагујевцу, центру земље атиме и одбрани северног фронта Србије. .

На наводе под 5. и 8. имамо нарочито да изнесемо следеће: из досадањег расматрања, а по тврђењу ђенерала г. Павловића, види се да је Врховна команда до 20. новембра 1914. год. неколико пута намеравала да пређе у напад и то наређивала. Али та намера и наређења Врховне команде нису одговарала стању код наше и стању код непријатељске војске. Није био настао поремећај снага у нашу корист те да успособи наше трупе за офанзиву већ је непријатељ стално био јачи. Јер, као што се види из навода под 6, „непријатељ је снажно надирао и потискивао наше армије, које су много оскудевале у обући, одећи, логорским потребама и артиљеријској муницији“. Према томе, не можемо стећи убеђење да је моменат и идеја за офанзиву од 20. новембра 1914. год. једино дело Врховне команде. Ово у толико мање и због тога, што је Врховна команда раније сматрала неколико момената да треба прећи у офанзиву, али је то била процена која није одговарала стању војсака.

Не види се, ни да је командант 1 армије, ђенерал Ж. Мишић, имао идеју која би се провлачила као црвен конац кроз његов рад: да аустријске трупе намами преко сувоборске греде, да својој армији да одмора и уреди је, па онда да груне на непријатеља. Он нигде не тврди, да се баш зато повукао код Г.Милановца. Али се види, да је команданта | армије вукло осећање: да је спас армије у извлачењу њеном из планинске греде Сувобор—Проструга и у давању одмора људима, пошто их одвоји од непријатеља. Одмах пошто је ово постигао, уочио је разлику између стања код непријатељских и наших трупа и наредио офанзиву. И ако није он изрично нагласио, да повлачи 1 армију код Г. Милановца, у циљу да баш 20. новембра пређе