Ратник

НЕСПОРАЗУМ ИЗМЕЂУ ПЕШАДИЈЕ И АРТИЉЕРИЈЕ 5%

жају; а позади њега једну батерију чији командир, будући не оријентисан добро о положају своје пешадије, почне тући сопствену пешадију, у место непријатељске, али ако је тај командир отворио ватру са зрнима на чијим чаурама стоје ознака: 250 — ВС — А 0.5 82 — 177 — Е 3— Т.— 17 У = 344 а требао је отворити са ознаком : 5855 — В. 5 Р. — Р. 0. 25 174 — 17 — Т.Е. 622 Т. — 17 = 550 — или ако су коморџије смањиле барутно пуњење.

Какву' ће корист имати тај командант од свог професорског познавања артиљерије, ако не буде имао ма какво средство да извести командира батерије да обустави гађање» Да ли ће бити довољно да тај командант пука рекне својим војницима : „Будите мирни и гините јер то артиљерија. гађа са Х ознаком“, Или ако им буде рекао : „Артиљерија вас туче зато што су коморџије смањили пуњење“ Или ће, можда бити потребно да им црта слику погодака и објашњава закон растурања 2 Ја тврдим да се дотични командант пешадијског пука ниједним од поменутих срестава не би могао користити и да би му за тај случај његово професорско познавање артиљерије било посве излишно, а да би муу том моменту било само потребно ма како средство, помоћу кога би дошао у везу са командиром батерије, те да му јави да обустави гађање.

Даље, писац нам препоручује да учимо пешаке да воле тобџије и да их цене, и као доказ потребе за то наводи један пример из 1915 год. где пешаци приликом повлачења, нису помогли једном артиљеријском поднареднику да изнесе свога: рањенога друга, већ га је овај сам изнео.

Имајући у виду добро срце наших војника у опште, ја верујем да су ти пешаци били принуђени да на том положају оставе више својих другова, не могући да их понесу са собом, па због тога нису понели ни поднаредника артиљерца, јер иису хтели да праве разлику и чине изузетак, што је сасвим оправдано. Но претпоставимо да је био рањен само тај поднаредник артиљерац и да пешаци нису хтели њега изнети, Да ли треба одмах извести закључак да су то учинили зато што не воле тобџије, и дали се тај један пример сме генералисати и извести закључак да наши пешаци не воле тобџије» Дали би тај један пример био довољан да побије ону традиционалну љубав наше пешадије према својој артиљеријиг Зар: