Ратник

60 РАТНИК

такво тврђење не би био грех према оним силним жртвама пешадије да одбрани и спасе своју артиљерију.2 Да ли би се могао навести и један пример да је пешадија могла, па није хтела помоћи „или спасти своју артиљеријуг Ако би сеи нашао такав пример, био би изузатак који се не сме генералисати. Зар нема хиљадама примера да је преморени и неиспавани пешак без роптања са вољом и с пуно љубави помагао своме другу-артиљерцу, било извлачећи на рукама топове на положај, било извлачећи на рукама читаве артиљеријске возове уз какво брдо или из каквог глиба, било носећи на рукама муницију да би олакшао и омогућио покрет артиљерији.

Ја ћу навести само ове примере:

а) Приликом нашег одступања са Дрине, после пада Гучева, у октобру 1914 године скоро цео дивизидн пољске артиљерије Дринске дивизије ||, позива заглиби се једне ноћи на једном узаном шумском путу на Иверку. Наишав са батаљоном, око једног сата изјутра на овај дивизион, код кога није било ни команданата батерија, јер су били отишли да бирају положај, и видећи да ће дивизион остати, употребим цео батаљон и воз по воз, на рукама, извучем цео дивизион истога дана до 9 часова. Моји пешаци, који су.само дан раније сишли са најопасније тачке на Гучеву, (кота 708) где су провели 45 дана скоро под непрестаном артиљеријском ватром непријатељском, онако изнурени и дремовни радили су на овом заморном послу пуних 8 сати без икаквог роптања и без и једне речи протеста, јер су били свесни колику заштиту имају у својој артиљерији и шта би за нас значило губитак "телике артиљерије.

6) После тродневне борбе са побуњеним Арнаутима и једним одељењем аустријске пешадије у околини села Истока, половином месеца новембра 1915 године, продужио сам повлачење са својим батаљоном преко планине Жљеба за својим пуком и својом дивизијом. Још док сам био у околини села Истока, сазнао сам да је један део пољске артиљерије пребачен преко Жљеба. Знајући то, а видећи још у подножју Жљеба тробницу наше дивизијске артиљерије и артиљеријске муниције, наредим да сваки војник понесе по једно пољско зрно. Ја сам дивизију стигао у Рожају, после два дана тешког и напорног марша преко Жљеба, где су моји пешаци предали тобџијама око 300 зрна за пољску артиљерију. Када се има у виду тадањи морал наших војника и њихова опала дисциплина, онда се лако може увидети да пешаци нису ову муницију носили из страха од свог команданта, већ из љубави према својој артиљерији и што су били свесни колику помоћ имају у својој артиљерији.