Ратник

У ЧЕМУ ЈЕ СНАГА ВОЈСКЕ 71

зитивношћу може рећи, да само материјално обезбеђени официр може да отправља службу онако, како њени интереси захтевају и да само онајофицир који није приморан да мисли о насушном хлебу за своју породицу и себе, може поред ваљаног отправљања службе да у исту унесе и довољну дозу корисне иницијативе, без које се служба не може ни замислити.

Ово у неколико речи само о вршењу службе, а ако би се хтело и желело, а света је дужност меродавних да се мора хтети и желети да официр буде увек у складу са развитком војне науке и технике, па и на савременој висини општег на· претка целе науке, — онда се јасно види да овакав и оволики рад добровољно на себе може да узме само онај официр, који има интересовања за ове ствари; а интересовање ће у великој већини, да не кажем без изузетка, бити само онда, ако је тај официр толико обезбеђен у материјалном погледу и ослобођен брига зле свакидашњице, да може и хоће да се посвети овом раду.

Што је најглавније у овој ствари то је да се продуктиван и личан рад заснован на индивидуалној иницијативи, заснива на првом месту на доброј вољи и жељи сваког појединца, а то се може постићи само тако, ако се егзистенција појединаца, потпуно осигура.

Да потврдимо ово мишљење примерима којима смо сви очевидци свакога дана.

Данас се у надлештвима, установама, па и у трупи само ова тема третира и по готово ништа друго.

Официри само расправљају питања о томе, како не могу да сведу крај са крајем, како нису у стању да исхране и одену своје породице, како свакога дана по једнога од њих избаци на улицу по неки од кућевласника итд. итд. И безброј таквих. великих мора и недаћа које морално убијају нашег официра и које му не дају да се посвети своме позиву, него му у корену затру сваку вољу за рад.

На тај начин добијамо официра који је под теретом тих брига потпуно сатрвен и на чији плодан рад и ваљану службу не може да се рачуна.

Може ли овде бити рада, може ли бити напретка, може ли се, кад је све ово овакво, осудити официр који је због ових неприлика и клонуо духом, а смеју ли се са друге стране, у интересу војничке службе ове |немиле појаве и трпети и дозвољавати.

Дужност је сваког официра који воли свој позив да о овом размисли, а меродавног да му још нађе и лека.

Ако све до сада речено резимирамо и ако покушамо да у завршној форми ово изложимо нашим, војничким језиком, ја бих рекао: