Ратник

72 РАТНИК

Да данашња материјална необезбеђеност официрског кора сасвим несвесно од жеља сваког појединаца, удаљава та од службе и развија оне од променљивих особина човека, које тактика назива негативним особинама и против којих је позвана свима силама да се бори.

Кад је реч о материјалном обезбеђењу, онда се ово мора разумети још и у ширем смислу те речи.

Нова организација свих грана државне управе па и војске, која се сада разрађује, не сме допустити да официр буде лично не обезбеђен за време вршења службе, па и кад се стави у стање покоја, као што је то сада, донекле, случај.

Организација има да се осврне и на породични живот свога ветерана — официра и да му обезбеди могућност да мирне заклопи своје уморне од тешке и предане службе очи кад дође суђени час ва тај начин, што ће му породица бити збринута.

Држава не треба да остави породице својих официра после њихове смрти незбринуте и то не из обзира неких сентименталности према њима, већ за то што природа службе официра, који имају дужност само о служби да воде рачуна

ни о чему другом, — не дозвољава му да сео њој збрине. Како ми у овом погледу стојимо, ево примера: Виши официр — мајор — значи да има и ранг вишег

чиновника у целокупном државном чиновништву, ако умре, његова породица. подразумевајући у њу само жену, без деце, за првих десет година има 159, систематске плате на име пензије.

Удовица мајора са једним дететом (два лица) ужива 189/6; са двоје деце — 209/0; са 4 деце — 22% а са петоро деце, а то је и законски максимум, — 249/.

Ово преведено на цифре за први случај значи, да удова једног мајора без деце има месечне пензије 56 динара и 25 о/,!

Није потребно нарочито нагласити да ову цифру треба оставити без икаквог коментара, јер она речито говори сама за себе.

Ова цифра мора дубоко да заболи сваког појединца официра који живи од плате и који оставља своју жену после своје смрти са цигло 56 динара.

У каквом су положају тек официри млађи по чину од мајора, тешко је и замислити.

Не налазимо велике утехе ни у постојећим додатцима на скупоћу, јер су они засновани на привремености и имају карактер потреба садашњости, другим речима, они не представљају никакво обезбеђење с погледом на будућност.