Ратник

НЕКРОЛОЗИ 145

Павлу Бошковићу за његов плодан искрен и поштен рад у њој за дуго време службе на разноврсним положајима великог поверења, војске са којом је он активно суделовао у четири рата и којој је он користио колико је најбоље могао и умео.

После ратова за ослобођење 1876-7-8 године, који су вођени са народном војском у најпотпунијем смислу те речи , није се измакло из вида ондашњим нашим школованијим и интелигентнијим н официрима, на основу искустава стеченим у тим ратовима, да такав квалитет српске војске неће моћи одговорити циљевима српске народне политике: ослобођења и уједињења и остале српске браће још заостале у разним крајевима под туђим господством.

У друштву тих наших заслужних официра, који су неминовно радили на коренитој реорганизацији српске војске, не би ли је успособили да што потпуније и сигурније одговори својим циљевима када дође време њене употребе, онда млади капетан Павле Бошковић заузима видно место својим радом, својом солидном спремом, добијеној не само у нашој Војној Академији него и школовањем у Немачкој, као и својом интелигенцијом.

На овоме послу он је сарађивао и из раније са мајором Михајлом Илићем јаворским јунаком и са Чувеним капетаном Укропином. Али, интензиван рад одпочет је тек после ратова 1876-7-8 године. У друштву Јована Мишковића, Јована Петровића, Мих. Срећковића, Станоја Стокића, Павла ЈуришићаШтурма, Божидара Јанковића и других тадањих наших најодличнијих официра ђенерал Павле Бошковић најактивније је суделовао. Ови људи уложили су у овај посао сво своје биће, јер су имали да савладају скоро непребродне тешкоће, али су најзад успели да ондашњу малену српску војску реорганизују на потпуно савременој основи и да је уздигну на степен најмодернијих европских војсака. Као главни резултати рада ових људи истичу се: Закон о преустројству Војне Академије од 1879 године и закон о устројству војске од 1883 године. Овим последњим законом пење се српска војска од само 10 батаљона: прво на 15 пешадијских пукова, да се убрзо са (формирањем 5. нових гардијских пукова попне на 20 пукова пешадије. Разуме се, да је се ово повећање односило и на друге родове оружја: коњицу, артилерију и инжињерију.

Данашњој нашој генерацији, данашњем нашем млађем официрском кору, овај корак унапред не представља ништа особито и нарочито, јер се не могу унети у погодбе оног времена када је се овај посао радио, те не могу ни довољно тачно разумети све тешкоће које су се имале савладати. Довољно је да их подсетим, да је доба овог рада падало непосредно после нашег трогодишњег рата, када је малена Књажевина Србија

РАТНИК св. У 1. 1923. . 10