Ратник

20 РАТНИК

Овај драгоцени нам део Србије, који је се могао спасти, део најдражији, мајка Француска примила је на своје огњиште Више од три хиљаде деце растурали су се по школама и можда им њихова нова мати моћи дати утехе њиховим детињским срцима, да се претрпе док не дође дан њиховог повратка у Србију.

Али од свих ових мука ове спашене српске деце још су свирепије муке оних који су у Србији остали... Како јетужнои жалосно детињство оне деце без очева, деца која су видела понижење њихове отаџбине, која су шта више лишена свог материњског језика, деца која су пала у руке Бугара, која су гладна и трпе зиму...

За сада смо у немогућности да им притекнемо у помоћ...

Али кад дође тај час, када разбојници који су освојили њихову отаџбину буду прогнани, када слобода и правда, када сунце истине и љубави буде Србију поново обасјало, пашће у део целокупном човечанству да изврши дужност, о којој су говорили умирући српски војници, „ми хоћемо да видимо нашу Отаџбину слободну и велику сразмерно великим жртвама које смо поднели“.

Сви ће имати дужност да створе овој деци моћну Отаџбину, њихову Велику Србију, у којој више неће ризиковати да по други пут претрпе невоље које су већ преживели. Србија је толико претрпела, толико дала општој ствари, да су њене патње постале наше, њене бриге наше бриге, и треба имати вере да речи „Велика Србија“ неће остати празне фразе, као и да ће сва српска деца, ма гди се ола дапас налазила, моћи по вољи живети и у радости у њиховој новој пространој домовини,

Срби су ово заслужили својим претрпљеним мукама.

То је будућност. Али шта за садашњост... Оломињем се последњих дана проведених на вису Груништу. Далеко испред мене уздизаху се небројене стеновите и пусте планине, Све што сте могли погледом обухватити били су само планински масиви, један виши од другога, један дивљији од другога. Овде онде налазе се жалосни остатци бораба. У сред камења лежаше једна рука, из лакта очупана, поцрнела. Извесно време обузе ме очајање. Како ће се прећи ова огромна пространа планинска пустиња коју не можете сву ни очима сагледати! Али ја гледах позади мене, И тамо су висови, планине већ освојене, све такође непролазне, исто тако дивље као и оне које треба тек освајати. Далеко у лево назирала је се света варош Битољ, а у десно види се врх гордог Кајмакчалана. Снег је као покровом покрио све ужасе борбе изведене на овом месту и он бљешташе при сунчаној светлости, чист и неокаљан у својој белоћи. Чист и неокаљан, као што је вечита слава Срба. .

Превео Ђенерал Мил. Ј. Николајевић