Ратник

36 РАТНИК

То је побудило командира 4. чете 3. батаљона да са фронта са западне ивице Сртевице, где није било ничега озбиљног, извуче своју чету и крене је стрељачким стројем право на јужну ивицу Сртевице, где се неред још није био потпуно стишао.

А и Турци несумњиво из истог осећања, а сигурно и осмотрене и схваћене ситуације, такође су били кренули понова напред.

Наша чета при избијању на 20—30 метара јужније од ивице засеока т ]. где се пре неколико момената повољно свршила прва велика криза, била је у врло густом стрељачком строју, али ипак врло добро уређеном.

Распоред је одговарао потреби момената да се могла отворити врло густа ватра, а одговарао је и величини положаја. Бројна јачина чете била је 200—250 људи заједно са 50—60 које враћених а које затечених војника од оних јединица, које су овде раније биле. ~ 45

И овом приликом изглед турског нападног строја био је као и први: ројеви, или један непрегледан негде гушћи негде ређи. рој у јужном и југозападном правцу све до Пчиње са знатно гушћом црном масом на уском језику од турског пупка до места где се сужава плато.

Ова маса наступајући као и први пут, постепено, полако и лукаво, опет је непрекидно довикивала „теслим“ „теслим“. Она је такође челом својим стигла на место где се сужава плато у моменту када је ту избила и наша горе поменута чета. И опет су се бајонети укрстили, и опет и овај овде нови командир пришао је двојици челних турских војника показујући им да спусте пушке ради предаје, што они наравно нису учинили, када је један наш сигурно од затечених војника узвикнуо: „Не, назад, лажу господине..“. И још један тренутак, и једна команда „паљба“, па се просу на Турке паклена ватра наше чете. И опет још само један тренутак, и више ни једног Турчина није било све до њиховог каменитог пупка. То је било у време када је већ пао био први сумрак. .

Најзад, после још много труда и енергије, због доласка и одласка многих војника из чета које су овде раније биле, успостављен је ред око 21 часа, и наши војници почели су да се укопавају. Код Турака међутим, због великих губитака чула се мања ларма и осећао неред још за неко време и после овога, а приближно од 20 часова периодичном брзом паљбом, на коју наши нису ни одговарали, Турци су показивали, колико да су се уредили, толико и своју нервозу.

Тако су се све само у тренутцима, за последња два часа, док није почео да пада мрак 10-ог октобра играли и завршили велики догађаји, који су решавали најбржим темпом судбину неколико народа, од неколико прошлих и ко зна колико будућих векова.