Ратник

НЕКРОЛОЗИ 251

Породица Прендић тада је, а и раније била на далеко чувена. Сви представници наших власти као и високи чиновници па и сами владаоци одседали су у гостољубивој и одличној српској кући Прендића. У рату за ослобођење и независност 1876., 1877. и 78. год. у Алексинцу, а у кући Прендића, био је и зитаб главнога команданта ђенерала Черњајева, где је увек одседао и тадашњи кнез Србије Милан Обреновић као Врховни Командант

Основну школу покојни Прендић свршио је у Алексинцу своме родноме месту, а реалку у Београду. Нижу школу Војне Академије свршио је 1888. год. а 10. августа исте године произведен је за коњичког потпоручника. Као наш коњички официр свршио је и коњичку сомирску школу у Француској. У француску је тада отпутовао јашући на коњу од Београда до Париза.

До Балканских ратова служио је у коњици, прошав све степене војне хијерархије до команданта пука, на коме се положају задржао око 10. год. спремајући и учећи младе генерације наших коњичких официра, који су тако бриљантно показали своје ратничке особине у ратовима од 1912.—1919. године.

У Балканским ратовима као и у светском рату и то од 1912. па све до фебруара 1916. год. био је почивши Петар Начелник Ађутантурног Одељења Врховне Команде на коме је положају као изврстан радник и зналац свога посла стекас потпуно поверење својих претпостављених: Војводе путника, и Војводе Мишића, што му је овај последњи и у ратној оцени од 1912. па до 1916. год. и ставио

Тако Војвода Мишић наводи у споменутој оцени, када је Војвода Путник по повратку у отаџбину 1914. год. стигао Крагујевац, и када му је Мишић реферисао о раду који је био предузео, онда га је Војвода Путник упитао: „А је ли овде код Вас и Прендић на његовој ранијој дужности >“ Пошто му одговори да јесте вели Војвода Мишић, нареди ми да саопштим Прендићу да му се јави, и да собом понесе све прегледе о учињеном распореду за рат официра и војних чиновника. После неколико дана приликом реферисања, Војвода ми рече: „Рекох ли Вам да је „Пренда“ врло вредан, способан и мени необично потребан за ову службу“.

Тако је својим савесним и зналачким радом стекао у рату поверење и симпатије својих претпостављених — прослављених Војвода: Путника и Мишића.

У мирноме времену после ратова као начелник Инвалидског Одељња учинио јг много за наше обезглављене породице наших инвалида. За овај посао похваљен је писмено у 1918. и 1920. год. од стране тадашњих Министара Војске.

Ове годипе послат је био од стране Министарства Војнога за пријем коња из Немачке.

Поред овога службенога рада, поч. Петар помогао је и ства-