Ритам

uspeha, bar pola tuceta scenarista. Kada je nakon d etiri godine rada sa dvojicom svojih scenarista (od kojih je jedan glavom i bradom autor knjige, a drugi autor najvedeg Redfordovog glumad kog uspeha “Ž aoka") ipak uspeo da svede 200 likova iz knjige na desetak glavnih aktera filma, Redford, kako de se naknadno videti, nije uradio bog zna kakav posao. Ne samo da ti giavni likovi nisu medjusobno suvisio povezani, nego i sami za sebe predstavljaju najbednije mogude karakterne krokije, Našem vrlom autoru je jedino preostalo da svoju raspadajudu dramaturgiju (d iji je vrhunac sadr&n u č injenica da gledalao povremeno zaboravlja o čemu se zapravo u fiimu radi) pokrije nizom etnopoetskih detalja medju kojima se posebno istide jedno veliko prase (naravno - nagradno pitanje glasi: “Kakva je razlika izmedju prasiča i durana?"). Za one koji ništa ne budu razumeli nakon gledanja filma tu je i stručno objašnjenje: “Film je romantični prikaz borbe šad ice individualaca protiv modne korporacije" po uzoru na Frenka Kapru, naravno. Jadan on, svi ga danas potežu za rukav. Kiint istvud je u vreme dok je bio iskijud ivo glumac, rediteljski šegrtovao kod Donalda Zigela. Pitam se da li je Redford na slidan nad in naukovao kod "velid ina" tipa Sidnija Polakaili Džordža RojaHila. Ukoliko jests, sve je potpuno jasno.

Goran Terzid

VELIKA ROK PREDSTAVA (U 2 - RATTLE AND HUM). Phil JOANQU, 1988. BONO, The EDGE, Adam CLAYTON, Larry MULLEN Jr. distribuci ja: KINEMATOGRAFI Postoje dva nad elno suprotstavljena pristupa fiimovanju velikih rok grupa. S jedne strane teS se naturalizmu u takoredi "nemontiranim" snimeima koncertnih nastupa, što je odlika npr. Fîolling Stonesa u filmovima "Gimme Shelter“ i “Let’s Spend The Night Together", a sa druge, akcenat je na artistid kom kreiranju specifid nog ugodjaja, koji de odslikati sepzibilitet grupe, duh epohe, a istovremeno promovisati rokere kao glumoe, Reprezentativan primer su filmovi Ridarda Lestera sa Beatlesima (Help, Hard Day’s Night). Fil 2 oanu, mladi (I 960) reditelj hvaljenog debija sa rok ikonografijom Three O'clock High", pokušao je da u fiimu o trenutno najvedoj svetskoj koncertnoj atrakciji, irskoj grupi U 2, pomiri ova dva us-

merenja, formalno se pridržavajudi prvog, a nonstop gurajudi ideju drugog, i što je najzabavnije uspeo je u tome. Uz pomod fascinante ernobele fotografije Roberta Brinkmena koja fiimu daje onu dozu intimnosti i sugestivnosti kakve i postoje u U 2 pesmama, Žoanu ne nudi odgovor na U 2 fenomen, ved nam ih servira na tanjiru, ostavljajudi nam mogudnost da i sami udestvujemo u razotkrivanju njihovih zabluda i dilema. Kratki pasaž razgovora sa d lanovima grupe, ne samo da demistifikuju rokerski poziv, ved svedode o iskonskoj infantilnosti (vidi scenu u Elvisovoj kudi) koja leS u korenu svakog bavljenja umetnošdu. Odredjen stepen neodlud nosti Ž oanu iskazuje uvodjenjem inad e sjajne kolor fotografije, pred kraj filma, što ne mora znaditi da je i njega zahvatio Tarkovski sindrom, ali svakako narudava osnovni štimung filma. Kazna jedna zvezdica.

Dragan Jelidid