Ритам

časti uzorima i ličnog pogleda na istorijat pop muzike, barem na njene tamnije i Ijubavnim mukama okidene strane. Između "...Pricks" i "Tender Prey" lociran je verovatni, a ovom popisniku i sigurni, vrhunac Caveove karijere album "Your Funeral, My Trial", koji uprkos obećanjima licencnog izdavača nismo ugledali u našim prodavnicama, Prošlogodišnjoj Nickovoj kolekciji dokumenata o sopstvenoj alijenaciji prethodila je godinu i po dana duga pauza ispunjena prilidnim brojem ovisničkih ekscesa, a kako su oni najskoriji nagoveštavali mogudnost zbrinjavanja u ustanovi sanatorijumskog tipa, izgledalo je da je davo, koga je Nicholas Cave toliko pominjao i prizivao, došao po svoje. Hoće II plamen paklenske vatre koji mu ozbiljno liže stopala bit! barem prigušen u skorije vreme , tek ostaje da se vidi, no bilo kako bilo - "Tender Prey" je pred nama kao /za sada/ poslednje što su Cave & The Bad Seeds ispostavilitržištu. Ploču otvara apokaliptična "The Mercy Seat" sa prizvukom marša, pogrebnog naravno, I zvudnom slikom od gustih naslaga dobovanja po bubnju I klaviru, poluludadkih orgulja, mikrofonije gitarskih brujanja, sa šlagom od gudačkih cviljenja na rubu disonance, sve to hipnotički ponavljano sedam I kusur minuta. Na takvu himnu smrti nadovezuje se iščašeni modvarni blues "Up Jumped The Devil" u kome se Cave ispoveda I jada o davolovoj send koja mu od rodenja pada na put, all je spreman da se njom živi I dalje /dokle?/, a odjeci ksilofona podsedaju na "Carny" sa "Funeral... Trial", "Deanna" je verovatno vrhunac Caveovih nastojanja da napide pop melodiju kroz koju Bad Seeds voze sa poletom ranih Beach Boysa. "Watching Alice" nam otkriva voajerske sklonosti autora, a sladunjavi zvuk usne harmonike s njenog kraja neodoljivo vuče na muziku iz "Otpisanih" /prvo, crno-belo izdanje/, šlo Caveu mode biti samo plus. Stranu A zakljuduje biblijski inspirisana “Mercy" u čijoj atmosferi ima nečeg što me neprijatno asocira na kičaste reprodukcije slika

svetaca sa crkvenih kalendara. Prilično šmiranska pesma. Da Cave i njegov bend nisu zaboravili da tutnje i sipaju gromove übedljivo demonstrira "otvarad" B strane "City Of Refuge", prava odmetnička zvudna kaskada sa odjekujudim zavijanjem usnjaka I gitara. Smirenje donosi "Slowly Goes The Night", raspridana krevetska balada čije se melodije i aranžmana /sa sve "papa-rap" pretedim vokalima/ ne bi ni Burt Bacharach postideo. "Mora da sam bio slep, mora da sam lud” kaže Cave I mora mu se verovati, jer čovek koji je imao jaja da otpeva "Mary,

zavela si moju dušu" /“Sad Waters" sa "Funeral... 7, a da ne ispadne idiot, mora da ima nešto posebno u svom haosu. "Sunday’s Slave" je poluakustidno parde mraka direktno iz Nickove svesti /nesvesti?/, uoblideno u folk-blues maniru i zapravo je predah pred "Sugar, Sugar, Sugar", pesmu koja je po zvuku najbliža pređašnjim albumima. Raspomamljena instrumentalizacija je podloga za Caveove osvetnidke iskaze o ženskom pitanju, koje odigledno, ostaje njegovo kljudno polje delovanja. Totalni kontrast' pretedem tonu "Sugar..." je zakljudna pesma plode, "New Morning", opet verovatno ljubavnog karaktera, ali kao spevana u slavu rajskog naselja u kome se ljubavi, barem po njemu, jedino I ostvaruju. Nešto kao kraj puta prodišdenja od smrti /u "The Mercy Seat"/do uskrsnuda, Banalno? Mogude, ali ljudi kao Cave se svojih opsesija teško oslobadaju, Ne odstupajudi od svojih osnovnih preokupacija I fascinacija Nick Cave je na “Tender Pray" ponudio I neke nove kvalitete koji se ogledaju prvenstveno u pažljivijem pristupu oblikovanju pesama, koje na radun suzdržane mahnitosti

donose neke od njegovih boljih melodija. E, ceo problem je možda upravo u toj preovlađujudoj suzdržanosti koja tek u retkim trenucima izmide kontroli i tada, kao u "City Of Refuge", doseže iracionalne vrhunce istinskog rokenrol duha. Dok je u prethodnim Caveovim radovima njegov Isus bio dvrsto prikucan na krst moralnih nadela, na "Tender Prey" je sa tog krsta skinut i dahdudi odekuje andela spasioca koji de ga dovesti pred Božje lice. Dozvolio sam sebi ovu nešto slobodniju metaforu, jer u tim okvirima i sam Cave operiše? te je uputnije tudi ga naravno /uslovno/ njegovim oružjem. Sve u svemu, po kojim zakonima, ako oni uopšte postoje, taj dovek funkcioniše, teško je dokuditi, no sigurno je da de mu šarm ekscentrika i nepredvidive osobe, uz neosporne kvalitete ip-a "Tender Prey" kao najkomercijalnijeg do sada, doneti odgovarajude parde do sada ogranidene slave medu širim slojevima. "Tender Prey" dobija zvezdicu vide ved zbog same dinjenice da možete otidi u dudan i kupiti ga za 22.000 dinara, a tada se lepo pomolite i stavite plodu na gramofon. Nodni sati vide nisu obavezni. I*-****!

Tomislav Grujid

TRAVELING WILBURYS "TRAVELING WILBURYS"

/Wilbury Records Jugoton/ Pet zvezda koje su predie svoj zenit sakupilo se na poziv Georgea Harrisona u neformalni projekt pod nazivom Traveling Wilburys, verovatno sa motivom da se lepo zabave, podsete vremena kada su imali malo vide kose na glavi, a usput /dto nije primarno/ da im kapne jod koji doiar u džepove sa milionima.

Dakle, Bob Dylan, Tom Petty, Jeff Lynn, Roy Orbison i redeni Harrison napravili su deset pesama i zajednidki ih potpisali, tako da se pojedinadni doprinosi mogu samo otprilike odrediti, i to prema tome ko koju pesmu peva. Kod ovakvih projekata obidno se kvalitet ocenjuje u svetlu skorijih radova njegovih udesnika, dto

može malo pomeriti objektivnost kriterijuma. Tom Petty ved godinama izdaje solidne albume opudtenog rokenrola sa "južnjadkim akcentima", Jeff Lynn uglavnom radi kao producent /udestvovao I na sjajnom LP-u Briana Wiisona/, Orbipon je vrhunace imao pre ’66-te, Dylan menja veroispovesti i snima lode plode, dok je Harrison pre dve godine imao svetski hit /I Got My Mind Set On You/ i album koji je vedu pažnju privukao nostalgidnim reminescencijama nego posebnim kvalitetom.

U tom svetlu se album Traveling Wilburys može posmatrati kao proizvod ljudi neopteredenih dokazivanjem da jod uvek imaju duha I potencijala, u dta se solo plode ovih I ovakvih muzidara skoro neizbežno pretvaraju.

Ali sve da su I hteli, na ovom albumu to ne bi dokazali. Sem hita "Handle With Care"i, donekle, country popevke "Congratulations" (koju peva Dylan) tedko da ima pesme koja se može duže zadržati u udima sludateljstva, no uvek de biti onih kojima je dovoljan odreden broj zvudnih imena da kupe plodu I nateraju sebe da uživaju . Pokojni Roy Orbison peva “Not Alone Any More" glasom koji u falsetu gotovo dostiže neke od njegovih boljih balada, ali koji je takode mogao da upotrebi u nekoj boljoj pesmi. Lynn I Petty su kroz plodu prodli neprimedeno, dto im nije ni poseban minus, a svakako ne plus. Ono dto Dylan peva, I u dijem je komponovanju verovatno najvide udestvovao, je možda bolje od onoga dime nas poslednjih godina daruje, ali to jod uvek nije bog-zna-dta. Harrison je, kao inicijator celog posla, možda odludujude uticao na celokupni zvuk plode i koliko-toliko ga podveo pod zajednidki imenitelj, zanatski korektno.

Veiike brojke - mali zbir.

Tomislav Grujid

49