Ритам

najdedde postiže suprotan efekat. Za bend koji je nekada bio daleko ispređ ostalih u pogledu tehnologije i ideologije, reči Rogera Watersa date u intervjuu 1977. godine danas zvude kao prorodanstvo: “...Kada je Dark Side of the Moon postigao takav uspeh, to je znadilo kraj puta. Dostigli smo tadku kojoj smo svi stremili još kao tinejdžeri i više nije bilo nidega da se uradi.. 1 ' AJi Gilmour se očigledno ne slaže, te ovaj LP, verovatno san mnogih producenata, označava napredak jedino u zvuku, u tehnologiji. Pred nama je dokument o izvanredno uspešnoj turneji, neverovatno dobro snimljen dupli LP u živo koji nam nije adekvalno predstavljen zbog Jugotonovog tradicionalno lošeg rezanja (mutan, niske jačine i sa nekontrolisanim bas frekvencijama od 150 do 80 Hz koje dovode vade hi-fi zvučnike u opasnost). Prva strana se otvara sa SHINE ON YOU CRAZY DIAMOND i ima početak dovoljno lep da dime starog obožavatelja PF-a, poput mene, pravo u srce all nasfavlja se u nespretan vokal I preterani kid solo na saksu. LEARNING TO FLY, pesma sasvim pogodna za neku TV reklamu ill kao zvučna pozadina prilikom izlaska publike posle koncerta, prikazuje Gilmourovu producentsku veštinu u pompeznom anti - Waters baroknom maniru, isto kao I na "A Momentary Lapse,." LP-u. YET ANOTHER MOVIE, verovatno moja najdraža stvar na ploči, izgleda manje pretenclozno u izvodenju od prethodne otkrivajudi “novi PP kao grupu sposobnu da pokaže nedto osobenosti I van obnavljanja "starog" zvuka. SORROW, prva stvar na drugoj strani, sadrži potpuno neverovatne stihove posvedene Walersu, a u ovoj živoj verziji mi izgleda još dosadnije nego u studiju, sa zbrkanim udaranjem u bubanj u finalu. Zvudi kao bolje producirana stvar sa Gilmourovih ne bad brilijantnih solo albuma, Sledede dve pesme, DOGS OF WAR i ON THE TURNING AWAY, suodavaju se sa istom manjkovaddu teksta koja Je

naglašena time što pojednostavljena "kritika" nekog sistema ill institucija dolazi od benda koji je I sam postao ogromna, modna I nedodirljiva institucija. Sve u svemu, morao sam da prizovem svu svoju lojalnost PF obožavaoca da bih saslušao do kraja drugu stranu, svakako najslabiju na plodi. Pravi dragulj otvara tredu stranu: ONE OF THESE DAYS u ovoj savršenoj koncertnoj verziji i prodiddena tehnologijom 1988.-e, jeste dovoljno modna da vas baci na dupe. Gilmourova solo gitara je konadno efikasna kao sedivo umesto spora i zastarela. Vokal Rieka Wrighta se prijatno pojavljuje na TIME, prilidno aljkavoj i nepreciznoj verziji, ali nikako tako lošoj kao MONEY, Watersovoj pesmi koju Gilmour co bez milosti siluju i muds sa reggae-dub intermecom I produženom agonijom saksa i gitare. Slededa je ANOTHER BRICK IN THE WALL, a koliko je vidim, jedini razlog što je izvode van konteksta “The Wall“-a, izuzev sado-mazohizma, jeste taj da se pokaže da se Gilmour još uvek seda solo-a. Pa, Davide. zaista ga se sedad - ali to je sve... Dok sam slušao WISH YOU WERE HERE na detvrtoj strani, pitao sam se kome je ona, prvobitno posvedena Syd Barrettu, namenjena, ali ova jedanaestodlana band session verzija nije mi dala nikakvog nagoveštaja osedanja. S mukom sam odslušao još jedno silovanje sa “The Wall", COMFORTABLY NUMB, opet sa hiper produžanim cviljenjem gitare, da bih otkrio da je poslednja stvar, RUN LIKE HELL, jod vide nabijena energijom od ONE OF THESE DAYS. Ovaj koncertni standard PF-a od 1979. nije izgubio nimalo smelosti I dak uspeva da zatvori LP na brilijantan nadin. Posebnu pažnju treba obratiti na lepi, prijatni omot LP-a i unutrašnje korice, smišljenije i “pinkfloydiskije" nego ikad. Tako “novi PP, ovaj ansambl manje vide mladih talentovanih rock muzidara koji prate Gilmourove mamutske solo deonice I Masonovo obilno lupanje u bubnjeve, proganjaju ne dva nego tri fantoma: pored

Barrettovog i Watersovog, tu je i senka The Pink Royd Sound-a koja tedko obogaljuje njihove vinilne ekskurzije. Star! Ijubitelji PF-a mogu da žive bez ove plode, a zagriženici PF zvuka treba da kupe sebi CD verziju. Welcome to the Machine. - ZVUK: ***** - MUZIKA: ** - MASTERING JUGOTONA: * - DI2AJN: ***** A.F.

THE ROBERT CRAY BAND - DON’T BE AFRAID OF THE DARK

(Mercury/PGP RTB)

Krejova autorska imaginaeija i suptilna virtuoznost, utemeljena u nadahnutom I nadmodnom tretiranju gitare kao instrumenta dija je jedina svrha u kreiranju melodije, I raskodni vokal, na tragu najboljeg dto je svojevremeno izadlo iz kuda Motown i Stax, ne ostavljaju ravnodudnim ni najprobirljivije. Singl “Don’t Be Afraid of the Dark" je postao veliki hit, a sam Robert Krej je dosegao onaj snovadki spoj zdrave komercijalnosti i uticaja. Na ovom albumu, poigravanje sa drugim stilovima, (in) diskretno zastupljeno i na prethodnim izdanjima (Strong Persuader, npr.), donelo je sasvim konkretnu I kvalitativnu upedatljivu fuziju soula i bluesa, dovoljno ispeglanu da isprovocira i zadovolji sve usputne sludaoce mekdeg uva, I surovu da uzbudi i najokorelije gubitnike, jer... u najboljoj tradieiji savremenog, urbanog bluesa, Krej nastavlja sa dirljivim razoblidavanjem mita o ranjenom, romantidno-machoidnom mudkarcu koji po svim sado-mazo principima sede svoje i njene vene. Bolno 111 ne, tek, red je o jednom od najubojitijih prodlogodidnjih izdanja, dije rangiranje, ipak, zavisi od lidnog doživljavanja I aktivnog angažmana u razotkrivanju njegove videstruke slojevitosti. Poletno sumorni duh bluesa i komercijalni poteneijal Princea? Naravno. Nedeljko Drobac

KOMPILACIJE

FLEETWOOD MAC GREATEST HITS

(Warner Bros - Jugoton)

Podetak 1989. kao da je nagovestio da je dodlo vreme za “skidanje maski" i razradunavanje, sa glavnim akterima"AOß" - struje u rocku (AOR - Adult Orientated Rock rock za starije sludaoce). Prvo smo u januaru dobili smudenu kompilaeiju Chris Reae ("New Light Trough Old Windows"), pa onda polovidno uspeiu kolekciju Dire Straitsa ("Money For Nothing"), da bi krajem februara stigla kompilaeija jedne od trenutno glavnih svetskih atrakeija, možda najveda AOR - grupe poslednjih 15 godina - Los angeleskog banda FLEETWOOD MAC. Skoro uvek potcenjivani od beogradske kvazi kritike {“...T0 je muzika koja vas drži u iluziji da ste jod uvek u rock fazonu, prijatna za puls i disanje, nezamenjiva za jogging s walkmanom i auto s mini hi-fi linijom, poželjna za party svih uzrasta, a njena milozvudnost i nenametljivost, dine je KONSTITUTIVNIM elementom svakog neukusno uredenog ambijenta, od kuhinje do spavade sobe i klozeta.... Ljubo Trifunovid, Džuboks, 1982,“) FLEETWOOD MAC su godinama svrstavani u red nekih beznadajnih grupica" (Loverboy", "Eagles", “Survivor", “Air Supply", "Journey", Toto i dr ) dok, je na drugoj strani, permanentno precenjeni I prehvaljeni sastav Dire Straits, na ovim prostorima važilo za “jedino mogude otelotvorenje klasidnog Rock’n'Roll banda" (?!). Poslednje "Best Of” - kompilacije Reae I Straitsa, evidentno su pokazale koliko su FLEETWOOD MAC godinama

52