Ритам

INTERVJU

OBIČNI NA NEOBIČAN NAČIN PIXIES: STRAIGHT IN A STRANGE WAY

Zapamtite ovai datum: 22. Maj 1989. Pred očima i ušima hiljadu beogradana koji jo§ uvek nisu unirli od gladi za brzim, jeftinim i nadasye živototvomim uzbudenjem zvanim Rock’n’Roll odigrao se koncert The Pixiesa koji je nekome produžio život te večeri. Poslednji put tako nešto se dogodilo u ovom gradu u septembrn 1987. na nastupu Swansa, ili nešto kasnije na neprimećenom koncertu sjajnij kalifomijskih The Angst. Pitale je koliko dugo će ova transfuzija trajati - Rock’n’Roll je ovde i sada potpuno slučgjna pojava tako da je i odličan nastup The Pixiesa mnogima izgledao kao hranjenje čoveka koji umire od gladi mrvicama hleba. No, svima onima koji su mislili da The Pixies umiru od Ijubavi prema sebi u samodovoljnosti nezavisnog rezervata (priznajemo, i mi smo bili ti) ovgj koncert je potpuno prometiio perspektivu sastava, definitivno je usmeravajući na neopoziv zaključak da se radi o vanserijskoj, VELIKOJ ROCK družini. Oni koji i posle ovog nastupa u rilnama „Come On Pilgrim”, „Surfer Rose”e i „Doolittle”-a ne nalaze bujice iskonskog, autentičnog uzbudenja koje su imali i „Mistery Train” i „Wild Thing” i „God Save The Queen” i „Death Valey 69”, mi ne možemo puno pomoći. Ipak, sfavatiti istinu da je Rock’n’Roll posle američkog hard-corea, i da su upravo The Pixiesi, uz Hüsker Dü, Dinosaur Jr., Sonic Youth, Butthole Surfers, Throwing Muses i more drugih znanih i neznanih, njegovi vaskrsitelji, znaä ì osloboditi se balasta prošlosti koji zatvara oči i uši i vrišti „danas se ništa ne dešava”. Ne verujte u te reči. Posle koncerta razgovarali smo sa glavnim Piksijem, Charles „Black” Francisom, pevačera, gitaristora i vodom sastava.

Foto: Vesna Pavlović