Ритам

u korne su spremali nove pesme, polako i temeljno jer se ploča nije očekivala pre Nove Godine. Na sveopšte iznenađenje, u novembru 1984. pojavio se novi album grupe, naslovljen sa „The Hatful Of Hollow”. Kontradikcija izmedu rada u Liverpoolu i izlaska ove ploče razjašnjena je pogledom na spisak 16 pesama koje suje činile. To su bill star! snimci, uradeni za radio programe John Peela i David Jansena uz poslednja 2 singla „Heaven Knows...” i „William...”, kompletno reprodukovana zajedno sa svojim B stranama sa 12”-nih izdanja (u odnosu na 7”-ne verzije tu su bili još i „Girl Afraid” i „How Soon Is Now”). Postoje dve

teorije u vezi potpuno neočekivanog izlaska ove, ničim najavljene ploče. Prva je ta daje Rough Trade, u panici pred dolazećim božićnjim praznicima i potpunoj ravnodušnosti svoje najtiražnije grupe usred perioda potrošačke manije, na svoju ruku izdao sav dostupan i neobjavljen materijal sastava. Druga, mnogo realnija hipoteza je da su gomile pisama koje su zasipale Rough Trade sa zahtevom za objavljivanje radijskih seassiona grupe nagnale bosove na taj potez, koji ih sem troškova kartona, plastike i autorskih honorara (Ah, Momo, Momo) nije koštao ništa. Činjenica da su ti snimci bili bolji, ambiciozniji i svežiji negoli oni koji su završili na prvom albumu, bila je okosnica tih zahteva. Grupa nije imala ništa protiv, jer su im ovi sessioni upravo doneli afirmaciju i izdvojili ih iz bezpregledne pustopoljine britanske scene u tom trenutku. Takođe ni mogućnost da jednim potezom istovremeno zadovolje ajkule iz svoje matične diskokuće i veme poklonike nije ih ostavljala ravnodušnim. Dakle, odgovor grupe je bio DA, uz mali uslov: ploča ne sme biti skuplja od 3,99 fund što je za trećinu jevtinije od uobičajene cene ploča. The Hatful Of Hollow” je proveo svoj srećni Božić na bezbednom mestu, u Top 5, doduše u društvu imena kao što su

Wham!, Frankei Goes To Hollywood ili Sade, ali tim draie. Najdragoceniji moment! na ploci su bili trenuci venčanja akustičnih tonova Marrove gitare i staromodno snimljenog Morrisseyevog glasa, sa puno reverba (odjeka) kao što su „Back To the Old House” ili „Reel Around The Fountain” koji su zatvarali B stranu, vodeći slušaoca u stanje snenih emocija. Bio je to i čin delimičnog ispunjenja obećanja koje je sama suština pojave The Smiths značila. Delimičnog iz prostog razloga što „The Hatful Of Hollow” nije originalno, integralno ostvaranje, ali kao dokaz 18 meseci proteklih uvisokoj kreativnosti četvoro talentovanih ljudi ona je bila potpuno kompietan i celovit iskaz.

Novogodišnji praznici 1985. u Pop svetu ostali su zabeleženi i po manifestaciji pomoći stanovniltvu Afrike ugroženom od gladi - projektu The Band Aid, koji je inicirao propali muzičar Bob Geldof okupljajući krem britanskog Popa u tom trenutku. Naravno The Smithse niko nije ni pozvao na snimanje singla „Do They Know It's Christmass”, a i da jeste teško da bi od njih imao' bilo kakve korisli. Jer, Morrissey je svoj stav obelodanio u intervjuu Time Outu: „Čitava namera je bila da se spasu životi ljudi u Etiopiji, ali koga oni pozivaju da to učini? Neku trinaestogodišnju devojčiju iz Surdulice (Wigan). Osoba kao što je Tatcher, ili kraljevski dvor bi to mogii učinifi za deset sekundi a Band Aid je sve to prečutaol 1 što je najgore, bio je kompletno usmeren na nezaposlene”. Posebno je bio zapažen ryegov komentar same ploče: „Neko može imad veiiko razumevanje za izgladnele Etiopije, ali je sasvim druga stvar kompletna svakodnevna tortura gradana Engleske. To je apsolutno odvratna pesma uzimajući u obzir koiićinu talenta koja je u nju uključena!” Mhogi su osećali simpatiju za ove beskompromisne stavove, no oni koji su mislili da je Band Aid najvažniji trenutak u istoriji Popa su bili glasniji. Morrissey je ponovo bio predmet cinicnih, mizantropskih komentara.

The Smithse je posle ove galame u realnost vratilo izdavanje novog singla. Bila je to pesma „How Soon Is Now”, (B strana „Well I Wonder”), koja se prvi put pojavila kao treća kompozicija na 12”-noj verziji singla „William It Was Really Nothing” i prošla potpuno nezapaženo. Tek je njena pojava na ploči „The Hatful Of Hollow” izazvala pažnju publike i spasila ovu pesmu zaborava ili zatvaranja u geto die-hard Smiths fanova. Naravno, izdavanje pesme koja je već dva puta diskografski predstavljena je klasičan pokušaj komercijalnog samoubistva, ali The Smiths ono nije uspelo zvog trenutne genijalnosti „How Soon Is Now”. Na stranu činjenica da je to bio tržišni pogodak; mnogo značajnija je bila sama pesma čiji je gitarski riffbio otvorena posveta Bo Didley-u, a Morrissayeve reči „I am human and I need to be loved... just like everybody else does...” fmalni iskaz njegove nesigumosti koja će biti večna vatra magije The Smithsa. Konacno u februaru 1985., pojavio se album koji su spremali čitavu jesen. Samo pet dana je trebalo ploči „Meat Is Murder” da se đočepa prvog mesta britanske liste albuma i dovede sastav u centar pažnje ostrvskih tinejdžera. Na omotu albuma je bio fotos iz knjige „In The Year Of The Pig” fotografa Emile de Antonia, na kome je anonimni američki vojnik u Vijetnamu sa porukom „The Meat Is Murder”„U svemu svesni svoje krivice oko neuspeha debi-albuma kada su izazvali nerealna očekivanja, novinari su mnogo opreznije prihvatili ploču, ali je njihova skepsa bila razbijena u paramparčad. Jer, „The Meat Is Murder” je bio ono što je LP „The Smiths” propustio da bude: celovita, kompletna kolekcija vrhunskih Pop pesama, podjednako uspešnih i u kontekstu albuma i samostalno. Naslovna pesma albuma je bila defmitivno utelovljenje Morrisseyevog desetogodišnjeg vegeterijanskog iskustva u šokantne stihove koji bi zgadili i najrevnosnijeg gurmana: „Do you know how animals die? •Kitchen aromas are not very homely - It’s not „comforting”, „cherry” of kind • It’s sizzling blood and the unholy stench of MURDER ”, sve to uz zvuke testera i noževa za sečenje životinja i njihovu uplašenu riku. Ploču otvara „Headmasters Ritual”, gorka reakcija na školski sistem i nasilje kao jednu od njegovih okosnica. Njoj bliska je i „Barbarism Begins At Home” koja umesto škole kao centar institucionalizovanog hasilja razmatra porodicu i roditeljsku agresiju. Na drugoj strani su najlicnije Morrisseyeve pesme tipa „Well I Wonder”, „That Joke Isn’t Funny Anymore” ili „I Want The One I Can’t Have”, koje su defmitivno, baš kao i ceo album, spojile odrastanje jedne velike Pop grupe sa ranjivošću i osetljivošću čoveka čije iskustvo stalno generiše nesigumost i nemogućnost kontakta u modemom svetu. A pre, posle, iza i ispred svega stajao je briljantan gitarski rad Johnny Marra koji je filigranskim rukopisom istovremeno potpisivao savršene Pop pesme i lične posvete svojim gitarskim herojima - Rogeru Me Guinnu (Byrds), Brianu Jonesu, Eddy Cochranu. Bo Didleyu.

40