Ритам

GREENPEACE - RAINBOW WARRIORS (RCA - Jugoton)

Pre par godina pronađena je jedna sjajna formula; okupimo se svi zajedno (bez obzira na to koliko se medusobno mrzimo), onda se strašno zabrinemo za status iguana u Kalifomiji, sninimo pesmu/album, napravimo koncert i - LOVAje tu! 1 tu sledi jedanjoš bolji trik - mi ne pokupimo lovu, nego je damo iguanama da kupe sebi Mercedese, a mi postajemo sveci i dobijamo Nobelove nagrade za mir. Prilično zgodno, a ja sa punom odgovomošću tvrdim da je sve gore rečeno sušta istina. Jer, kako inače objasniti naprasnu najezdu dušebrižnika i opštebrižnika svih vrsta koji se bore za sve živo počevši od već pomenutih kalifomijskih iguana do borbe za uvodenje grejanja u kolibe Gvatemale i Mozambika. Šalu na stranu, veći deo tih izgovora za pravljenje megalomanskih koncerata i svakakvih kompilacija je u biti vrlo ozbiljan, a prave pobude su vešto sakrivene ispod gomile parola i celog cirkusa + smejurija zvana odricanje od honorara. Dali je suvišno reći da je to slučaj i sa ovom pločom? Ne vemjem, ovaj album je u trendu zbog invazije „Zelenih”, Band Aid za 1989. U celini, sve je solidno isplanirano sa neizbežnim overdoseom patetikom, ali i to je valjda bilo predvideno. Na sa-

mom omotu se nalazi objašnjenje (ili izvinjenje) za okupljanje „Ratnika duge”, a ratnici su svi kojima je zatrebala reklama u datom trenutku. Tako su se na ovoj ploči pored neizbežnih krstaša U 2, Simple Minds, Stinga i Peter Gabriela, našli ili bolje red zalutali - Lou Reed, Grateful Dead, Talking Heads, R.E.M. i John Cougar Mellencamp, po svoj prilid misled da projekt služi cilju, a ne izvođačima. A možda se i varam. Nikada se ne zna ko je zastranio. Pesme su odgledno birane po naslovu, a ne sadrzaju, tako da se za spas, ove planete rame uz rame bore Martin Luter King, tralala pesmice, depresivne, ljubavne, razigrane, filozofske i Manitu zna kakve još skladbe, ukupno njih 27. Vedni od cenjenih izvođača je verovatno jako lako da poklone neki od svojih starih hitova, na kojima vise i ne zaraduju, organizaciji „tamo nekih ludih ekologa”, i tako obezbede sebi besplatnu superreklamu, dofc sede u svojim bundama napravljenim od jadnih, malih životinja, sa raznim bočicama spreja koji uništava ozonski omotač, dok se voze u velikim automobilima koji zagaduju atmosferu, dok... e, sad sam i ja preterala, bolje je zaustaviti se na vreme. Bez obzira na sva preterivanja, ne vidim drugu reč za sve to osim - hipokrizija. Sada bi se verovatno veliki Bono Vox i ostali smrtno uvredili, uostalom, možda i jesam nepravedna, ali baš i nema mnogo razloga da ne budem. Da nije tako zar bi zakleti vegetarijanac i zaštitnik svih živih bića neljudskog porekla, mr. S.P. Morrissey odbio da učestvuje u svim akcijama tog tipa? I zašto su u sve te plemenite bitke trpaju stalno isti ljudi? Sve je to ekološki korisno isto koliko i namirisani toalet papir. Doduše, pored one stare američke izreke sa omota, tu je još jedna narodna umotvorina koja kaže: „Cilj opravdava sredstvo”. I da limneko zna gde je Bob Geldof?

Janja Bobić

SIMPLY RED A NEW FLAME (WEA - Jugoton)

Mada kilometrima udaljeni od istinskih velikana belog soula (DECTS MIDNIGHT RUNNERS, STYLE COUNCIL, MARTIN STEPHENSON, FINE YOUNG CANNIBALS) ili belog rhythm and bluesa (VAN MORRISON, ELVIS COSTELLO, RANDY NEWMAN, GRAHAM PARKER, lAN DURY), Simply Red su neprekidnim insistiranjem na svojoj proverenoj jazziranoj (pseudo soulpop) formuli, i brižljivo odne-

govanom strategijom (u stilu „šta se traži, to se svira”), ponovo uspeli da oduševe mnogobrojne ljubitelje ozbiljnije (?!) pop muzike. Najnoviji mega hitovi („It’s Only Love”, „If You Don’t Know Me By Now”, „New Flame”), u mnogo većoj meri nego ranije, poseduju „pseudo-kosmopolitske tendencije”, što naravno rezultira time da je sastav Simply Red, trenutno jedan od dve-tri najpopulamije pop grupe na svetu. lako iza sebe imaju Slav arsenal kvazi sentimentalnih balada (čitaj; „stvari lagane”): „Holding Back The Years”, „Sad Old Red”, „Jericho”, „Picture Book”, „Suffer”, „Maybe Someday...” „Ev’ry Time We Say Goodbuye”, i dva izuzetno komercijalna albuma (stilski neujednačen prvi („Picture Book”, 1985) i veoma dobar drugi („Man And Women”, 1987), Simply Red su na svom najnovijem (najviše uvlakačkom) albumu svoje tradicionalne zanatski besprekome pesme, stavili u službu najmasovnijeg i najnižeg ukusa. Had Mata Hari, Merlin i delimično Crvena jabuka su tek neki od domaćih

ekvivalenata ovim majstorskim muzičkim biznismenima. „Novi plamen” je ploča besmislenog i neodgovarajućeg naslova, formalnog i sadržajnog rasula, na kome su omiljene „Status Quo discipline” (ponavljanje, obnavljanje, utvrdivanje) dovedene do savršenstva, Ako se podsetimo već sad čuvene defmicije „mediokritetnog mainstreama” koju su patentirali Simon Frith - Gordan Paunović (vidi Ritam br. 2, strana 68), a koja glasi: „Slušajući njihove ploče, jednu za drugom, sve što čujete je perfektna produkcija HI-FI zvuci i tehnička ekspertiza. Harmonije su tople i blage kao majčino mleko; nigde nema strasti, personaliteta, ničega da šokira ili iznenadi ili iritira. Ničega da PROMENI nečije mišljenje.” (završen citat) videćemo da smo dobili nove naslednike DIRE STRAITSa. Dakle, globalni zaključak za „А New Flame” - NIZBRDO UNATRASkE!!

Duško РЦјак

VAYA CON DIOS VAYA CON DIOS (Ariola - Jugoton)

Period u kojem se pop ponašao poput zombija, mrtvaca koji (se) igra sopstvenom istorijom, svršava se pred našim očima. Nakon što se početkom osamdesetih zagubio u re-ispisivanju sopstvene tradicije, čija je fantazmagoričnost dosegla haos kada su Einstiirzende Neubauten prisvojili „Sand” Nancy Sinatre, tlo je već sredinom decenije bilo toliko nestabilno daje privid „reda” bilo moguće uspostaviti samo remakeom, „obnovom” te iste tradicije, pa je Madonna utjelovila Marylin i, za trenutak, iluziju trajanja i

55