Ритам

DEVET I PO NOĆI

(TWO MOON JUNCTION) Zalman KING, 1988. Sherilyn FENN, Richard TYSON, Louise FLETCHER, Martin HEWITT distribuclja: BEOGRAD FILM lO4 min.

Film Ejdrijena Lina „Devet i po nedelja” predstavljao Je kao i prethodni film tog reditelja „Flešdens”, transmisiju spotovskog vizuelnog identiteta na film, što će reći da se nadrealizam vratio na velika vrata. Fabula i karakteri koji su još od antičkih vremena imali prevashodni značaj u pričama zamenjeni su monohromnim scenografijama preuzetim od televizijskih studija koji nameću beskrajnu i „bezimenu” produkciju. U takvoj konstelaciji snaga scenarista je izjednačen sa tehnološkim trikom, potrebnim ali i neophodnim elementom. Prelazak u viši filmski rang („Fatalna privlačnost”) Lin je postigao radeći sa zvezdama (Miki Rork i Kim Bejsinger) u filmu „Devet i po nedelja”. Scenarista filma „Devet i po nedelja” Zelman King, takode je „unapreden”, ali njegov prelazak među reditelje znači simbolično zauzimanje Linovog mesta - proizvodnje produženih spotova nazvanih filmom.

Ne treba se čuditi da je „Petak 13.” dospeo do svog sedmog dela. Serijal je zadovofjavajude prošao u Americi (pa i kod nas) zahvaljujući vemoj publici. Pitanje je samo jedno: zna li ta publika šta je pravi horor? Ovim serijalom je „Paramaunt”, ustvari, bacio kritičarski „pojas za spasavanje” svima onima koje je zbunilo što će morafi ozbiljno da se have rediteljima kao što su Karpenter, Kronenberg, Romero ili Krejven, koji su u istoriji filma daleko za sobom ostavili prag ignorisanja, a bogami i preskočili prag divljerya. Serijal o natpri-

Spotovi od glumaca (rok zvezde su deo posebne ikonografije) zahtevaju anonimnost Verovatno je to i bio razlog sa izbor Fenove i Tajsona za tumače glavnih uloga. Njihova manekenska lica vrlo teško probijaju oklop nepoverenja kod vere gledalaca da se likovima zaista dogodila prava ljubav. Loš utisak još vise naglašava Tajsonova vezanost za cirkus koji naivno označava njegovu avanturističnost, vagabundizam, mačizam, rokersku zapuštenost i promiskuitet, Cirkus je odavno postao stvar nostalgije (Caplinov „Cirkus”), zločina (Diponov „Varijete”) ili horora (Brauningove „Nakaze”), dok se posle rata nije stiglo do psihoanalize (Ridov „Trapez”) i groteske koja se krije iza dokumentamosti (Felinijevi „Artisti”). Sve pomenuto navodi na zaključak da film „Devet i po noći” počiva na nezdravim osnovama. Medutim, kod Kinga se, kako film odmiče, budi scenaristički nerv koji nadkriljuje mnoge nedostatke i donosi potpuno novu vizuru. King, naime, uvodi mitologiju američkog juga. Diskretnost i veština sa kojom tu ideju King provlači kroz film u potpunosti dominira nad eksplicitnim izlivima strasti. Ta ravan filma donosi nam prefinjenost sa kojom se slikaju južnjački bogataši dok imitiraju aristokrate, crnački vuduizam, mržnja prema rok’n’rolu, korumpiranost zakona... Tvrdi etički stavovi koje nameće južnjački konzervativizam idealni su za stvaranje dominantnog morala na osnovu kojeg će funkcionisati odnosi medu likovima i emocionalni angažman gledalaca. Serilin Fen u filmu „Devet i po noći” pravi malu diverziju u tom smislu: priklanja se postfeminističkom obrascu po kojem impulsivnost zamenjuje racionalnim rešenjem. Naime, pristaje na neželjeni brak, ali se pritom ne odriče ni svoje ljubavi. U poplavi nekonzervativizma i na teritoriji gde nekonzervatizam nedvosmisleno vlada, ovakva odluka može biti problematična. Ali, i za ovaj slučaj postoji rešenje. Baba Fenove je bogatašica - Lujza Flečer - koja na nju deluje „kastrativno”, baš kao i na sve likove kojima se, u raznim filmovima, suprotstavlja ova glumica. To je frojdističko tumačenje. Nove psihoanaliticke teorije daju iscrpne teze o libidinalnoj ekonomiji. Ne treba puno razmišljati da bi se zakljucilo kako „ekonomija” Fenove pobeđuje „kastrativnost” Flecerove. Investiciju u ljubav Šerilin Fen zamenjuje investicijom u kapital da bi neometano pokupila oba zadovoljstva. Lin je u „Fatalnoj privlačnosti” napravio odu porodici. Njegov bivši bliski saradnik. King, grubo se podsmehnuo braku. Obojica su u pravu.

Saša Radojević

rodno moćnom monstrumu Džejsonu Poriju i njegovim bezličnim žrtvama sa Kristalnog jezera bio je besmislen još od samog početka (Petak 13., r. Son Kaningem, 1980.) iako je u samoj priči bilo potencijala: luda majka dečaka likvidira mlade i vesele tinejdžere da bi samo jedna devojka preživela. lako je luga тдјка poginula, reditelj nas dovodi u sumnju - da li je Džejson zbilja mrtav? Ta sumnja je polazna osnova za narednih šest nastavaka, od kojih se svaki završava konačnim rešenjem Džejsonskog pitanja, da bi svaki sledeći pošao od činjenice da pitanje ni izdaleka nije rešeno. Kraj se, ni posle sedmog dela, ne naslućuje. Zavisi od box-office izveštaja.

Dok je Son Kaningem imao neke veze sa režijom, makar preko svog poznavanja rada karpentera i De Palme, i ako je bar znao da barata kamerom u mizanscenu, mada ne izazivajući užas, u odnosu na naslednike on je nedostižan. Režiser „sedmice”, Džon Karl Bjukler, i pored melodramske potke, telekineze, mogućnosti za emotivni stav prema likovima - znači svih odlika od kojih se može napraviti film - uspeva da sva Džejsonova übistva budu ne samo lišena faktora strave, nego i sasvim neinteresantna. Ovaj film se ne sme navqditi kao primer horora. Bilo koji Krejvenov film mi je svedok.

Boško МШп

7?!

PETAK 13. - SEDMI DEO (THE NEW BLOOD FRIDAY THE 13th PART VII) John Carl BUECHLER, 1988. Jennifer BANKO, John OTRIN, Susan BLU, Lar Park LINCOLN distribucija: INEKS FILM 9O min.

62