Ритам

ORIGINAL !

DVA BEGUNCA I KLINKA

(LES FUGITIFS) Francis VEBER, 1986. Gerard DEPARDIEU, Pierre RICHARD, Jean CARMET, Michel BLANC distribucija: ZETA FILM B9 min.

Potpuna odsutnost francuskih filmova sa domaćeg bioskopskog repertoara uslovljena je mnogo vise činjenicom da su filmovi skupi, nego navodnim

tezama o krizi francuske kinematografije. Da o krizi nema ni govora svedok je još moćnija amenčka celuloidna imperija, koja dobar deo svoje stabilnosti duguje upravo francuskoj inspirnciji. Film koji je pred nama, jedan je od poslednjih u nizu ogromnih lokalnih francuskih hitova koje su Amerikanci promovisali najpre u američke, a potom i svetske blokbastere. Jedini kuriozitet vezan je za činjenicu da po prvi put (pardon drugi ako racunamo metuzalemski rimejk Rože Vadima „I bog stvori ženu”) američku varijantu potpisuje originalni francuski autor, sudeći bar po izvomiku, ne narocito talentovani Fransis Veber. JDva begunca i klinka” (u oroginalu samo „Begunci”, u Amend „Tri begunca”), nose u sebi dovoljno „filmičnog” potencijala, ali ostaje utisak da bi nadahnutiji reditelj učinio od toga daleko vise. Depardje i Risar su nespretni lopovi (tipična karakterizacija italo-francuske krimikomedije), a iz prethodnog francuskog megahita (Tri muskarca i kolevka) preuzet je de-

fiji element (ovog puta nešto starija Rišarova naizgled retardirana ćerkica). Uvodna pljačka, uradena furiozno uz efektan dodatak zabune oko identiteta, kao i jumjava posle toga obećavali su dobar film, ali Vebera u tom trenutku kao da je neko blagoslovio i on je krenuo vodama neizvesne socijalne mutIjavine, ozbiljno ugrozivši osnovni štimung filma i zabavljački integritet dvojice protagonista. U čitavom tom kalamburu kao da se najbolje snašao večiti epizodista Žan Karme, koji je minijatumom bravurom u ulozi pijanog doktora, apatijom i nezainteresovanošću podsetio na najbolje dane našeg Pepija Lakovića. „Dva begunca i klinka" je značajno ostvarenje u svetlu američko-francuske kultume razmene, kao odskočna daska Fransisa Vebera za Holivud, ali istovremeno „Tri begunca” (Nik Nolt/Martin Sort), svojom doslednom reinterpretacijom mogu postati njegov definitivni kamen spoticanja.

Dragan J eličić

POLJUBAC ŽENE PAUKA

(KISS OF THE SPIDER WOMAN), Hector BABENCO, 1985. William HURT, Paul JULIA, Sonia BRAGA, Jose LEWGOY distribucua: KINEMATOGRAFI trajanje; 119 min.

Ovenčan slavom Manuela Puiga, jednog od nekolicine najeksponiranijih pisaca hispanoameričkog buma, roman „Poljubac žene pauka” još je u literarnoj formi nudio obilje „filmskih” rešenja pa je, saraim tim, predstavljao idealan materijal za filmsku ekranizaciju. Na tome je, nažalost, i ostalo. Ovde nije reč samo o klasičnom akademskom problemu „nemogučnosti” prenošenja literature na film, zbog brutalnog konkretizovanja onih detalja prepušte-

nih mašti čitalaca, već se uzletu mašte suprotstavila i prozaično eksplicitna stilizacija, zadržavši samo osnovne konture uzora a zanemarujući nijanse tako fmo uobličene u meduigri likova i, pre svega, strukture ovog romana. Nema smisla ovde žaliti za propuštenim mogućnostima koje je nudio literami predložak, dovoljno je uočiti sa koliko se inercije - prepoznatljivim sredstvima i predvidljivim tokom scenarista Leonard Sreder i reditelj Hektor Babenko odradili svoj posao. Likove glavnih junaka, homoseksualca Moline i revolucionara Valentina, pokreće isključivo motiv gradenja kvazi melodramskog ugodaja. Stavljeni u naglašeno patetični melodramatski okvir, bez istinskog supamištva i bez prave drame, ovi lokovi funkcionišu vise kao „intelektualne” metafore slobode nego kao punokrvni karakteri. Naravno, teško je očekivati supamištvo između izrazito homoseksualno odnosno mačistički defmisanlh tipova no radi se, u čisto fflmskom smislu, o gradenju i dokazivanju ovih likova kroz akciju bez

obzira koliko im je, u zatvorskoj ćeliji, prostor skučen za to. Ova svedenost je čak ostavljala vise prostora za čistiji i strastveniji odnos ali je iskorišćena tek usput, kao fizička upućenost zatvorenika na svoje „sapatnike”. Sreder i Babenko likove vode ka tragičnom kraju, u suštini, bez pravog razloga. Poseban stilistički zahvat, doduše Puigova invencija, koja je ovom filmu obezbedila dozu originalnosti i svežine, predstavljaju Molinine reminiscencije na nekad videne filmove, filmove unutar filma. Pravi je paradoks da oni, uprkos sumnjivom, ironičnom odnosu rediteIja prema kinotečkom nasledu (bez obzira kog porekla ono bilo), bolje funkcionišu od samog okvira u kom se nalaze. Glumački doprinos takode je ostao u domenu predvidljivog. Vilijem Hart, iako je za ulogu Moline nagraden i Zlatnom palmom i Oskarom, nije uspeo da izbegne sve one feminizirane stereotipe koji se podrazumevaju kod sredovečnih „kraljica” baš kao što ni Raul Hulia nije pobegao od tipične „čeov-

ske” projekcije latinorevolucionara. Jedino je Sonja Braga sa svojom patiniranom vamp pojavom, u već pomenutim rekonstrukcijama zaboravljenih filmova, ostvarila zavidan nivo stilizovane, funkcionalno odmerene, glume. I ako neko sad kaže da je to upravo ovako i zamišljeno, biće vise nego delimično u pravu. Nairae, ako se uzme u obzir da iza ove produkcije stoji brazilska ekipa i holivudski novae, oba faktora se izrazito melodramatsko-simplifikatorskim tendeneijama, jedan po temperamentu a drugi iz čisto komercijalnih razloga, onda je jasno da ova kombinaeija i nije mogla drugačije da rezultira - ispraznom emocionalnošću ijalovom misaonošću. Treba li pomenuti izuzetnu upomost distributera da ovaj film stigne na naš repertoar iako je snimljen još 1985. i prikazan na FEST-u 1986. i, naravno, u svim video oblicima?

Dejan Kovačević

64