Ритам

voljne uslove za snimanje tokom goäina sve do njegovog remek delà iz 1987. - „Soro”. „Soro”, u produkciji Ibrahima Sylle (koji se može smatrati i koautorom zahvaljujuä duhovnoj srodnosti koja ihje zajedno vodila u stvaranju superiomo moderne zvučne slike kao okvira za Keitina moralna istxazivanja), jedna je od najveličanstvenijih ploča prötekle decenije i dokaz njene sinne i neumitnosti proćesa ukrštanja kultura koji ju je obeležio. Radi se o snimcima koji su définisali do tad nepostojeću muzičku vrstu stvorivši fonnulu duboko duševnog pevanja zasnovanog na lokalnim tradicijama (i to marge islamskim, više zaista narodnim), all do kraja sofisticiranim zahvaljujuä prefinjenoj, nenametljivoj upotrebi najviše studijske tehnologije. Upravo je kreativna upotreba tehnologije ono što je ovu ploču uänilo take vanvremenskom u svojoj nepretendoznosti i neposrednosti kojom su neke večne moraine dileme ovekovečene u jednoj zemlji i ugdaju za koji vedlia nas ne misli da donosi išta vise od gladi i sirmoa siromaštva Bogatstvo življenja se men dragim merilima i ljudska životna raspeća poznata svima zabeležena na ovom delu uänila su da se teme ~Soro”-a tako direktno, a opet gradozno usecaju u sree, osvajajud lebdedm osećajem smirenosti i spokoja Sva dramatika ovih uglavnom sporih ritmova i nebeskih melodija u primereno blago stilizo-

vanoj produkciji i jeste bila skrivena u potmulosti smžnih emocija koje su dopirale sa zađrškom doo slušaoca - na jednostavna pitanja postavljana na prvom nivou, u tekstu, odgovor je pre davala vilinska atmosfera pronađene mudrosti kojom je ploča bila natopljena. Čbvek koji je pevao na njoj i potpisao muziku obraćao se svom ličnom transcedentalnom iskustvu zasnovanom na pravim životnim lomovima i nedoumicama, dosežući onostrani svet najvećih glasova američkog soula i njihovim najspiritualnijim momentum. Kao takvo, najplemenitije delo afro-popa ostaće njegov ključni uspeh i dosadašnji vrh još godinama. Da li ima onda ičeg čudnog u tome da sé ovogodišnji Keitin album zove JKoYan”, što na Mandingo jeziku doslovce znači „Šta se događa?” - „What’s Going On?” (isti naslov nosi i genijalno delo Marvina Gayea iz 1971, po mnogima vrhunac soula, a po poslednjem izbora New Musical Expressa i najbolja ploča svih vremena). „To je naziv koji sumira ceo album”, tvrdi Keita poričud bilo kakvu vezu sa Gayeom, „Droge, rasizam, übijanja, ponos, oholost, ljudska prava, čovekov nedostatak odgovornosti, sve te stvari. Nikad ne pravim ploče koje nemaju moralnu poduku u sebi. Dobro je zabavljati ljude, takode, àli ja lično, pravim ploče sa poukom Samo ja je ne паmećem nikom, ja je predlažem”.

između ,Soro’ i ,Ko-Yan’ je razlika između Ponedeljka i Utorka. Jedan dan u toku iste nedelje, ali nema isto ime - dub je isti ali nije kopija onog što je bilo. ,Ko-Yan’ je malo plesniji - ne možeš terati ljude da sanjaju celo vreme. Moras ih voditi napred, dati im priliku da pokreću noge i na taj način ih opet zainteresovati. Ciniti ljude tužnim sve vreme nije uvek efikasno.” „Ко-Yan” će nažalost imati ono mesto u isprekidanoj Keitindj karijeri koje imaju pristojni ali nedorečeni naslednid savršenih albuma. Par dobrih pesama (J9ou pas bouger”, „Ko-Yan”) ne skriva ovaj put prestilizovanu produkdju i neinventivnost dobrog delà LP-ja, koji iznosi na videlo i lose strane Keitine moralnosti kao ponekad neobavezujuće, naivne utopije. No ovo nošenje sa sopstvenim mamma kao i neizbrisiva „svetost” njegovog obraćanja kroz pesme potvrduju da se radi o snažnom autoru dja životna drama biva učvršćena i prosečnim pločama kakva je „Ko-Yo”, koja za Keitu neće postid ono što će „The lion” postid za hPDoura. Veliki malijski bard skoro sigumo neće postati pop zvezda mada je to neko u Islandu verovatno želeo, tragajud uzalud za Bob Marleyem afiičke muzike. Keita će ostati upamćen kao udtelj - čovek koji je stvorio univerzalno važnu svetsku muziku, afrički pandan soulu - dovevši svet u Afriku dovoded ga u ljudsko srce.

Dragan Ambrozić

IZA HORIZONTA Predlog za licencu

MARIA McKEE Istoimeni debi solo album Marije Mek Ki (Maria McKee Gelten, 1989), nekadašnje pevačice sastava Lone Justice, trijumfje rock’n’roll erudicije i invencije, Savršeno poznavanje žanrovskih matrica omogućilo je Mariji Mek Ki da ih u skladu sa svojim ogromnim talentom reinterpretira i prilagodi vremenu u kojem živimo. U tom poduhvatu pomagali su joj studijski muzičari čiji je profesionalizam na istom nivou kao i njihova odanost aulentičnim rock’n’roll vrednostima. Džeri Šef (Jerry SchefT), Džim Kellner (Jim Kellner), Mark Ribot (Marc Ribot), Brus Brody (Bruce Brody), producent i klavijaturista Mičel Frum (Mitchel Froom) i legendarni Ricard Tompson (Richard Thompson) umeli su da pronađu pravi ključ za gracilne pesme Marije Mek Ki. Moćni, sveamerički glas Mek Kijeve savršeno funkcioniše u country baladama (Am I The Only One That Ever Felt This War), bluzu (This Property Is Condemned) i folku (Has He Got A Friend For Me) Prošlo je dve i po godine od poslednje ploče Lone Justice „Shelter”. Marija Mek Ki je za to vreme raskrstila sa dekadentnim losandeleskim rock’n’roll establišmentom i smelo krenula u samostalnu avanturu, na opšte zadovoljstvo Ijubitelja rocka. 10 u Nme. g

ED KUEPPER - EVERYBODY’S GOT TO (Capitol) Već veteran (sećamo ga se iz The Saints, australijskog sastava čije su prve tri ploče 1977-1979 obeležile punk epohu koliko i album! The Clash ili Sex Pistolsa - proveriti preko kod nas objavijenog drugog LP-ja „Especially Yours”), Kuepper je konačno ovom pločom povezao neke svoje nesumnjive talente na istom mestu. Iznešene jednostavnim sredstvima akustične gitare, Edovim glasom koji pomalo podseća na Robert Smithov (The Cure) uz lagani dodir sintisajzera i veliku vokalnu podršku Rebecce Hanckok, пјеgove uznemirujuće priče o depresiji i porodičnom životu poseduju fizičku snagu koja đeluje jednako neposredno kao i najbolje od američkog rocka, ali zaobilazi njegove klišee. Australija ima nekoliko samosvojnih autora koji stoje prvi vrhu savremene pop i rock muzike, a Ed Kuepper je svakako jedan od onih medu njima koji se s pravom može übrojati u do sad najveće gubitnike, čovck koji je trenutno nepoznat taman onoliko koliko je važan, čak presudan za formiranje ove snažne i nezavisne škole rokenrol mitova i legendi. D.A

30