Ритам

protestantizam, baptizam ili metodizam, ali i raznovrsna afrička verovanja (na primer Urubu, iz kog su izvedeni Voodoo rituali), to je bila osnova za nastanak najdinamimije kultume scene Amerike, scene koja je rodila minstrele i teatre a kasnije i autentične, tipično New Orleanske škole jazza, bluesa, soula, rhythm and bluesa, cajuna, rock’n’rolla, nikada ne zaboravljajući kolektivnu svest svojih etničkih grupa. Vise od bilo kakve price govore imena ljudi poniklih u New Orleansu: Irma Thomas, Lee Dorsey, Louis Armostrong, Professor Longhair, Dr. John, Allen Toussaint, Lloyd Price, Fats Domino, Huey Smith And The Clowns, Little Richard... i The Neville Brothers. Utrenutku kada su četiri brata Neville, Aaron, Art, Charles i Cyril, odlučili da se 1977. ujedine u The Neville Brothers, njihove pojedinačne istorije (koje su se povremeno ukrštale) činile su već vise od dvadeset godina značajan deo sage o soul sceni Nev/ Orleansa. Još daleke 1954., u Pop-mezozoiku, Art Neville je imao, kao clan The Hawkettesa, veliki hit „Mardi Gras Mambo” (Chess), pesmu koja će postati zaštitni znak lokalnog Mardi Gras Kamevala. Početak šezdesetih upamtiće braću kao vrsne studijske muzičare, pod patronatom legendaraog producenta i pijaniste AllanaToussainta, i njegovog kolege Davea BartollomWa, da bi dalji tok decenije Nevili obeležili solidnom R and B-funk postavom The Meters (koju je predvodio Art, a jedino vreme svojim prisustvom krasili i Aaron i Cyril) i sinusoidnom karijerom Aarona Nevillea čoveka čiji glas jednostavno morale čuti da bi poverovali da tako nešto postoji. Njegovo interpretacije klasika „Hercules”, „Make Me Strong”, „Mojo Hannah” i najčuvenijeg „Teil It Like It Is” (koju ovih dana bezdušno skmavi Don „Miami Vice” Johnson) svakako ne pripadaju ovozemaljskim, smrtnim stvarima, no Aaronu su grubi silazak u realnost donosile povremene (prisilne) posete zatvoru. Bila je to izgleda zemaljska cena koju su morali da plate svi oni koji su se predugo zadržavali u andeoskim visinama o čemu bi i James „Butane” Brown imao šta da vam kaže. Sedamdesete su donele razočarenje i deziluzionizam, da bi slučajan susret četvorice sa svojim stricem Big Chief Jolly-jem za vreme sessiona upriličenih za snimanje aibuma „The Wild Tchoupitoulas” (realizovanog za potrebe Mardi Gras festivala pod imenom The Wild Tchoupitoulas, iako su glavnu rec vodili The Meters) bio presudan u obnavljanju duhovnih, telepatskih veza izmedu brace Neville i sagledavanju bogatstva i dubine njihovih porodičnih korena. Naime, oni vode poreklo iz etničke grupe The Wild Tchoupitoulas (čiji je počasni poglavica bio njihov strie), ogranka plemena Mardi Gras koje je jedan od najfascinantnijih oblika afro-američke tradieije New Orleansa - u pitanju su erni indÿanci (ili obmuto) nastali mešanjem afričkih doseljenika i američkih starosedelaca. ЖТ» ihovo ujedinjenje 1977. bilo je tumaIčeno1 čeno kao pokušaj konkretizaeije pojedinačnih prošlosti koje je pre obeležavala reč kult nego slava - Nevili su oduvek bili veliki, ali to nije bio zalog uspeha. Van granica New Orleansa, naviknuti na njegov osetljivi rasni i kultumi ekvilibrijum, bili su izgubljeni u svetu sopstvenih gresaka, menadžerske show-bizz gramzivosti i tipično južnjačke, rasističke pomame. Posle dvanaest godina provedenih pod imenom The Neville Brothers, „za sve kršne mladiće i krhke devojčice koje se odazivaju na šifru” Soul, Nevili su ostali upamćeni kao grupa sa problemom. Na sceni, u punoj snazi i pravoj atmosferi (a to nije bilo retko), oni su bili najmoćniji sastav na svetu, sposoban da se iz goropadne funk tutnjave u trenu sunovrati u najtananiji lirski trans andeoskog tenora Anona Nevillea. U studiju je, međutim, sve bilo drugačije. Perfekeionizam nikada nije nedostajao (takvi muzičari ga ne mogu zaobići) no kao da je teška zavesa stajala između njih i slušalaca i kao da ih je neka čarolija sprečavala da je uklone. Samo povremeno, kao na korektnoj, ali ni po čemu posebnoj plod „Fiyo On The Bayou” (Demon - A and M, 1981) i vrlo dobrom živom zapisu „Neville-ization” (Demon - Black Top Records, 1984) The Neville Brothers su uspevali da svojom harizmom uklone i rasprše tu nepodnošljivu supeficijalnost. Njihov poslednji album „Uptown” (EMI America, 1986) bio je potpuni fijasko - do te mere haotični i rastrzani pokušaj konstrukcije zvuka emog urbanog mainstreama da ga njihova diskografska kuéa uopte nije prinela ušima evorpske publike. Čak ni zvučni gosti - Keith Richards, Jerry Garcia, Carlos Santana - nisu mogli pomoéi (sva je prilika da je bilo upravo obmuto). Dakle, i u ovoj deceniji se ponovila iz šezdesetih: kao što su tada od njihovog talenta vise koristi imali drugi (Lee Dorsey ili Fats Domino, na primer), tako su i sada, od gostovanja brace Neville na njihovim pločama profitirali Robert Palmer, The Rolling Stones, Bob Dylan, Paul Me Cartney, da pomenemo samo najrazvikanije. Vrhunac kolapsa donelo je turiranje sa Huey „Bljakkk” Lewisom And The Newsima - tada se zaista činilo da su najblistaviji talenti New Orleanskog soula zauvek nestali u bespućima predizajniranih osamdesetih, živi sahranjeni u sopstvenoj nemoći da realizuju bogatstvo i raskoš svojih veština. I onda - „Yellow Moon”. Trebalo je da se The Neville Brothersima dogodi Daniel Lanois kao producent, pa da Aaronov glas ponovo proeveta kao daleke 1967. kada je njegov „trade mark”, himna „Tell It Like It Is” carovala vrhovima Billboardovih R and B i Pop listi; da egzotični saksofon Charlesa prede iz legendi o antoldgijskim nastupima sa BB Kingom, Bobby „Blue” Blandom, Professor Longhairom ili Jamesom Bookerom u realnost dostupnu svima; da besprekomi osećaj za ritam perkusionista Cyrila i orguljasa Ar-

ta koji je „znojio zidove” svuda gde su Nevili svirali, proključa i na vinilu. Spajanje izrazito modemog, tehnologiziranog, čak pomalo intelektualističkog producenta sa instiktivnim, duboko oseéajnim i intuitivnim muzicarima predstavlja operaeiju najvi,šeg stepena rizika. Uprkos tome „Yellow Moon” pokazuje da Daniel Lanois, kanadski producent proslavljen po saradnji sa Peter Gabrielom, Robbie Robertsonom, Bob Dylanom, U 2 i svojim atmosferičnim, New Age interveneijama, шје ponovio grešku prethodnika koji su ili pokušavali da spartanski rekonstruišu atmosferu njihovih koncerata (kao producenti „Uptown”-a, duet Langer-Wmstanley) ili neumesno kitili i ulepšavali bazični, pomalo rudimentami zvuk The Neville Brothersa. (Kao Jack Nietche, producent njihovog debija „The Neville Brothers” (Captol)).Lanoisov postupak je ništa drugo do približenje digitalne tehnologije kasnih osamdesetih grupi, bez žrtvovanja ijednog od njihovih bujnih talenata - tamo gde braća kuvaju vreli, afrikanizirani funk, on se zadovoljava time da pcsmama udahne širinu i dubinu - dakle, prostor, Kada se grupa pak prikloni baladama i na scenu stupi Aaron Newille, trodimenzionalnoj slid on pridružuje i pozadinske strukture karakteristicnog, New Age manira koje podertavaju svu uzbudljivost Aaronovog nesvakidašnjeg vokalnog talenta, ne bez razloga nazvanog „osmim čudom sveta”. Naglašena atmosferimost i prisnost zvuka upravo je bila Lanoisov cilj - zbog nje je, uostalom, i ponovio trik primenjen za snimanje aibuma „Unforgettable Fire”, kada je izbegao korišćenje konvencionalnog, postojeéeg studija. Tada su U 2 i Lanois izgradili, specijalno za tu priliku, jednostavniji studio u starom irskom zamku dok je za potrebe snimanja ploče „Yellow Moon” upotrebljen napušteni apartman u sreu starog delà New Orleansa. Dvanaest pesama koje predstavljaju sedmi album ovih Voodoo vračeva soula sa obale Misisipija otkrivaju njihov dar da svojim kompozieijama spoje najdublju spiritualnost i izuzetnu sviračko-kompozitorsku veštinu sa preciznom društvenom vivisekdjom mođemog New Orleansa i obojene Amerike. Tako je uvodna „My Blood”, sva satkana od tananih afričkih ritmova, proglas krvnog bratstva sa ugnjetenom braćom Haitija i Južne Afrike („It’s My Blood down there”), ali svojim stavom „It’s only one race, human race” i molitvom za sve sapatnike sveta prevazilazili okvire ideje emog jedinstva i nagoveštava opštehumanistički smisao njihovih društveno-religioznih načela, Naslovna „Yellow Moon”, takode, predstavlja iskorak iz lokalnih granica uprkos svojoj temi - obradi drevne New Orleanske legende, i to u pravcu Jamajke - ostrva čija je istorija vekovima spregnuta sa postojbinom Newillesa. Još sredinom šezdesetih je New Orleans bio grad čija je.specifična muzička kultura, takozvani jump R and B. inicirala nastanak autentične plesne muzike Jamajke koja se zove ska. Danas, dvadeset godina kasnije.

THE NEVILLE BROTHERS

33